Bitka za dominaciju nad planetom u 21. veku će se voditi u Tajvanskom moreuzu. Kina ne može da postane najjača sila na svetu bez Tajvana, SAD ne mogu da ostanu planetarni hegemon ako ispod njihovog kišobrana nije „nepotopivi nosač aviona“, kako je Tajvan definisao američki general Daglas Mekartur tokom Korejskog rata. Američki i kineski generali se slažu da u sledećoj deceniji može da bukne rat na zapadnoj obali Pacifika, dok se na obe strane navikavaju na ideju da bi moglo da dođe do konflikta.
Tajvan je već jednom bio moneta za potkusurivanje u odnosima Vašingtona i Pekinga i zato u Tajpeju strepe od Donalda Trampa, trgovca zalutalog u politiku, dovoljno narcističnog i naivnog da zbog jednog ili par unosnih kratkoročnih poslova dovede u pitanje geostrateške prednosti i pozicije SAD na duge staze.
Formoza je platila cenu uspostavljanja relacija između SAD i Kine jer su je Amerikanci žrtvovali da bi odvojili Peking od Moskve. Tajvan je izgubio mesto u UN, a Vašington je priznao Narodnu Republiku i „otpriznao“ Tajpej, potez koji će slediti, jedna za drugom, gotovo sve države. Trenutno samo 12 država priznaje Tajvan. Inicijator i kreator američko-kineskog približavanja Henri Kisindžer je do kraja svog života bio oslovljavan u Pekingu kao „stari dobri prijatelj kineskog naroda“.
„Posle kineske patke, mogu da pristanem na sve“, jedna je od duhovitih izjava Henrija Kisindžera, koja se i dalje prepričava u diplomatskim krugovima, nakon večere u Pekingu kada se sa Džou Enlajem dogovarao o detaljima istorijskog susreta Mao Cedunga i Ričarda Niksona.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
