Turski vek

Turci duboko veruju, već više od hiljadu godina, da su oni izabrani narod čiji je zadatak da vladaju svetom. Nije važno da li se radi o Gok Turkijcima (nebeski Turci), Seldžukidima, Osmanlijama, Ataturku ili Erdoganu, suština je uvek ista: poturčiti sve što je neophodno za ostvarenje cilja, od kineske kulture, islama, Persije, vizantijskog nasleđa, do dostignuća Zapada. To je bila vizija koja je Turke vodila od sibirskih tundri do vrata Beča, sposobnost da uzmu sve najbolje od poraženih i da ga poturče.

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan prešao je put od neoosmanlije do čvrste reči da će sve svoje snage usredsrediti da realizuje ideje Kemala Mustafe Ataturka, a to je da na pepelu 16 propalih turskih imperija izgradi večnu “Republiku Tursku”, ili još bolje da postavi temelje za “Sjedinjene Turske Države”. Tako počinje “turski vek”, ili kako ga u Ankari pojedini nazivaju – “Erdoganov vek” u kojem bi Turska ponovo postala planetarna sila, zajedno sa SAD, Kinom i Rusijom.

Za razliku od drugih naroda koji su nasilno ili pod prinudom islamizovani, Turci su sami prihvatili islam jer su u njemu videli odličan instrument za ostvarivanje svojih ciljeva. Zato je turski islam drastično drugačiji od arapskog. Između ostalog i zato što su Turci, kada su se preobratili u islam, novu veru spoznavali uz pomoć Persijanaca a ne Arapa.