Prošlo je malo više od četiri meseca od ustoličenja Kaje Kalas na funkciju visoke predstavnice EU za spoljnu politiku a već se čuju zahtevi za njenu ostavku, dok je uverenje da nije kompetentna za posao koji obavlja poprilično rašireno. Ruku na srce, Kalasova nije ni ciljala da postane visoka predstavnica EU za spoljnu politiku, već prva žena generalni sekretar NATO-a.
Razlozi zbog kojih nije izabrana na mesto čelnika Severnoatlantske alijanse identični su onima zbog kojih je danas kritikuju kao visoku predstavnicu. Spočitava joj se pre svega previše izražena rusofobija, koliko god ona bila opravdana, predstavlja problem za nekog ko treba da zastupa nekoliko desetina država sa različitim interesima, istorijskim nasleđem i odnosom prema Moskvi. Sledeća mana je limitiran kapacitet da kreira konsenzus, sposobnost da pravi kompromise i da konsultuje partnere u EU pre nego što objavi postove na društvenim mrežama ili stane pred mikrofone, pogotovo o senzibilnim pitanima poput ruske agresije na Ukrajinu.
“Ko sluša Kalasovu mogao bi da pomisli da smo u ratu sa Rusijom, a to nije pozicija EU”, stav je koji se često čuje od zapadnoevropskih diplomata u briselskim kuloarima. “Ruski medved” ne izgleda jednako strašno ako se gleda iz pozicije Talina, Rige i Vilnjusa na jednoj strani, i Rima, Madrida i Lisabona na drugoj.
Iskoristite veliku akciju na Velikim pričama, registrujte se i čitajte besplatno tokom uskršnjih i prvomajskih praznika.
Već imate nalog? Ulogujte se
