Početak kraja kineskog čuda

Globalizacija nije mrtva, ali na njenim novim mapama Kina neće zauzimati centralno mesto kao dosada. Narodna Republika neće više biti “planetarna fabrika” i neće moći da drži u permanentnom šahu ekonomije SAD i EU. Kako Kina sve više tone u probleme, tako su sve očiglednije njena agresivna politika i hegemonska aspiracija da upravlja svetom i oblikuje ga po svojoj slici i prilici. To objašnjava veliki broj geopolitičkih inicijativa Pekinga širom planete.

Zapadni investitori sa mnogo pažnje gledaju na alternativna tržišta poput Indije, Vijetnama ili čak Meksika gde bi mogli da premeste svoju proizvodnju i aktivnosti, dok SAD i evropske zemlje već intenzivno rade na smanjivanju zavisnosti svojih ekonomija od kineske. Tome treba dodati i parcijalnu reindustrijalizaciju zapadnih zemalja, pogotovo u strateškim sektorima i u oblasti ekološke tranzicije. Uz to aktuelna administracija u Vašingtonu je obnovila i unapredila na azijskoj obali Pacifika sva savezništva koja je Donald Tramp doveo u pitanje. Tako da je jedna od retkih nada kineskog predsednika Si Đinpinga da preokrene postojeću tendenciju u svoju korist: povratak Donalda Trampa u Belu kuću.

Niko ne zna da li će i kada će izbiti rat između SAD i Kine, ali je već zabrinjavajuća činjenica što u obe zemlje smatraju mogućim sukob dveju najjačih država na planeti. Zdrav razum bi trebalo da isključi svaku mogućnost rata između svetskog broja 1 i broja 2, s obzirom na to da u njemu bi bilo pobednika, ali i u jednoj i u drugoj naciji ima zagovornika stare maksime “o završnom ratu koji će staviti tačku na sve ratove”. Alarmantno je što ni Vašington a ni Peking ne mogu više da garantuju mir čak i da ga žele po svaku cenu, a ne mogu jer se supersile nikada ne odriču prava na upotrebu vojne moći.