NATO prodire na Kavkaz

Rat na istoku ušao je u treću godinu. Na prvu godišnjicu vesti su govorile o nečemu nalik rovovskom ratu od pre veka i po. Statična linija, pokušaji da se protivnička strana pomalo pomeri, pad ponekog sela. Dvanaest meseci kasnije vesti su vrlo slične. Velika razlika je u definiciji ratnih ciljeva. Prvih dana rata sasvim jasno postojala je namera da se brzim udarima slomi ukrajinska odbrana i postave vlasti koje će imati dobru volju za stavove Moskve. Zato su pripremljeni vazdušni i pomorski desanti, ali realizovani su samo neki taktičkog značaja kao što je iskrcavanje par stotina desantnika na aerodrom Gostomelj prvog dana rata.

Sada se posle 24 meseca još uvek ne zna šta je zaista cilj tzv. SVO. Kažu ruski zvaničnici sa svih nivoa vlasti da sve ide po planu, ali koji je to plan ne zna se. Ako se pođe od pretpostavke da se radi o konsolidaciji kontrole nad četiri oblasti Ukrajine koje su prisajedinjene Ruskoj Federaciji početkom oktobra 2022. godine, onda predstoji još puno posla za rusku oružanu silu jer je znatan deo tog prostora pod kontrolom ukrajinske vojske. Demilitarizacija Ukrajine najblaže rečeno sada nije izvodiva jednako kao što je uticaj NATO-a veći i raste. Ako su u Kremlju smislili da će ratom odbaciti NATO od ruskih granica, grdno su pogrešili jer je sada sa proširenjem članstva na Finsku i uskoro izvesno i Švedsku savez pokrio severni prostor.

Članice NATO-a sjedinjene su u poduhvatu podrške Ukrajini i ne treba se zavaravati da povremeni padovi u količinama municije koja ide na istok predstavljaju problem od velike važnosti. Pate zbog toga jedinice na frontu, ali političarima je važan širi kontekst, a ne detalji slike. Treba vrlo ozbiljno shvatiti nedavnu izjavu generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga o planovima za budućnost – “Ukrajina će ući u NATO. Nije pitanje da li, već kada”.