Tekst magazina The Atlantic za Velike priče priredila Nikolina Ilić
***
Politikolog Vilson Keri Mekvilijams jednom je primetio da otuđenost nije gubitak stare domovine, već otkriće nove – one koja čini da ona prva izgleda tmurnije. Danas, Amerika, ta svetska velesila i obećana zemlja, svojim građanima sve više deluje kao neka strana država. Bes i ogorčenost, koji su se nazirali u fragmentima, sada ključaju. Jedno od najsnažnijih uverenja liberala iz 2016. godine, da je “trampizam” pokret nezadovoljnih belih muškaraca, sada je doživelo fijasko. Čitav svet je shvatio da je to bila samo šarada. Amerika je danas drugačija, a Republikanska partija, koja je u međuvremenu postala multirasni pokret radničke klase, predstavlja upravo to novo lice. Drugi Trampov mandat rezultat je propusta da se razume.
Za ovaj ishod postoji mnogo krivaca, a većina demokrata je dva dana nakon što su se glasačka mesta zatvorila i dok se onaj prvi eho nakon izbora još uvek utišava, okrivila Kamalu Haris. I to sa razlogom. Njena kampanja je češće bila konfuzna nego što je išla u pravom smeru. Harisova je rizikovala, oslanjajući se na podršku republikanaca iz predgrađa, koju je pokušala da učvrsti zajedničkom turnejom sa Liz Čejni i zauzimanjem konzervativnijeg stava po pitanju granice. Bila je to strategija koju su mnogi smatrali upitnom.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
