Koje su političke alternative teokratskom režimu u Teheranu?

Tekst je originalno objavljen u Mond diplomatika na srpskom jeziku. Martovsko izdanje pogledajte OVDE.

Piše Urkad Bernar, istraživač emeritus u Nacionalnom centru za naučna istraživanja (CNRS), član redakcije Orient XXI.

***

Iranska revolucija iz 1979. obeležena je prodorom narodskog islama kao političke sile. Od tada se Islamska Republika uglavnom posmatrala kroz prizmu revolucionarnog islama, uz česta predviđanja njenog skorog pada, dok su zanemarivane političke snage i ideje nezavisnosti, slobode, poštovanja ljudskih prava i socijalne pravde koje su dovele do rušenja despotske monarhije potčinjene Sjedinjenim Državama. Te snage nikada nisu nestale, iako se režim zatvarao u despotizam i korupciju, a društvo nastavljalo da se menja i povremeno diže na pobunu.

Izvan neizvesnih institucionalnih scenarija, pitanje je sada kako izgraditi novi Iran koji bi odgovorio zahtevima društva i uspostavio spoljne odnose drugačije od onih iz sedamdesetih godina. Koje političke snage, koje društvene grupe i koje međunarodne veze mogu preuzeti zadatak obnove zemlje? Da li je rešenje restauracija monarhije, o kojoj mašta deo uticajne i bogate dijaspore, ili oživljavanje napuštenih ideala revolucije iz 1979? I šta se uopšte može sačuvati iz iskustva Islamske Republike?

Današnji Iran više nije onaj iz 1979, kada je „prosvećena manjina“, urbana, obrazovana i otvorena prema savremenim vrednostima, doprinela rušenju Šaha, da bi potom bila potisnuta većinom koja je očekivala da tradicionalni šiitski islam ispuni njena očekivanja. Četiri decenije kasnije, ta nekadašnja manjina postala je većina. U vreme revolucije urbani i pismeni deo stanovništva tek je prelazio simboličnu granicu od 50 odsto, dok su danas ti pokazatelji znatno porasli, a politički život se razvijao u okviru ustava koji se poziva na republikanski model. Duboke društvene promene nadmašile su tradicionalno sveštenstvo i islamističku vlast. Otvorenost prema savremenom svetu više nije privilegija elite, već većine stanovništva, koje sve više izmiče verskoj kontroli.

Paradoksalnu dinamiku tog procesa ilustruje „kulturna revolucija“ iz aprila 1980, čiji je cilj bio islamizacija škola i univerziteta. U praksi, slanje učiteljica u sela i osnivanje filijala Islamskog slobodnog univerziteta u gotovo svim gradovima doveli su do masovnog obrazovanja žena na selu i omogućili mladima pristup nauci i međunarodnoj kulturi. Udeo pismenih žena porastao je sa 17,3 odsto 1976. na 73 odsto 2016. Istovremeno, uprkos pokušajima modernizacije, teološke škole u Komu ili Mašhadu nisu uspele da odgovore na te obrazovne i naučne izazove i izgubile su društvenu vezu koja im je omogućila mobilizaciju masa 1978. godine.