Kina i SAD u Tukididovoj zamci: “To je geopolitika, glupane”

Teoretičari globalizacije iz devedesetih godina koji su zagovarali ideju da će razvoj globalne ekonomije, trgovine, povezivanje između naroda i zemalja doprineti proboju i političkih prava i sloboda u autokratskim, diktatorskim i kleptokratskim državama, nisu bili u pravu. Dogodilo se obrnuto – globalna ekonomija nije demokratizovala ni Kinu, ni Rusiju, ni Iran, ni Saudijsku Arabiju. Štaviše, broj autokratskih i diktatorskih država je porastao u svetu u poslednje tri decenije.

Kina je uspela, kao autokratska zemlja, koristeći korupciju, državnu pomoć, obaveštajne vojne i civilne službe za industrijsku špijunažu da postane druga ekonomija sveta i da stavi pod kontrolu brojne krucijalne primarne materije, među kojima i litijum na kojem se bazira nova tehnološka revolucija. Preko 80 odsto dostupnih zaliha litijuma na planeti u rukama je Kineza.

Odnos Zapada sa Kinom bio je uvek asimetričan. Kina je uživala sve pogodnosti statusa “najpovlašćenije nacije” u odnosima sa SAD i od članstva u STO i pristupa tržištu EU. S druge strane, Kina nikada nije otvorila u potpunosti svoje tržište za zapadne kompanije, banke, investitore, bilo da su u pitanju investicije ili uvoz. Kinezi se žale za carine koje je Tramp uveo na kineske proizvode, a Peking nije nikada smanjio visoke carine na zapadne uvezene proizvode. Oko investicija su bili krajnje selektivni, dozvoljavali su samo ulaganja u sektore gde im je trebalo da osvoje “know how”. Nisu nikada otvorili svoje granice za slobodan protok kapitala niti su dozvolili privatizaciju banaka po zapadnom modelu.