Epstajn i prijatelji

Tekst je originalno objavljen u Mond diplomatika na srpskom jeziku. Aprilsko izdanje pogledajte OVDE.

Piše Monik Panson-Šarlo, sociološkinja i bivša direktorka istraživanja u Nacionalnom centru za naučna istraživanja (CNRS)

***

Džefri Epstajn rođen je 1953. u skromnoj jevrejskoj porodici u Bruklinu, radničkoj četvrti Njujorka. Otac mu je bio gradski baštovan, a majka vaspitačica. Ipak, vrlo brzo postaje izuzetno bogat, umejući da iskoristi korisna poznanstva koja je godinama strpljivo gradio.

Njegov odnos sa Daglasom Lizom, britanskim trgovcem oružjem nastanjenim u Sjedinjenim Državama, pokazao se presudnim: on ga uvodi u britansku oligarhiju, a njegov sin Nik upoznaje ga sa mladim talentima Volstrita. Milijarder Lesli Veksner, koga upoznaje u isto vreme, takođe mu otvara brojna vrata, poverivši mu upravljanje delom svog bogatstva. Već 1987, sa samo trideset četiri godine, Epstajn ulazi u upravni odbor prestižne New York Academy of Art, što mu omogućava da dodatno proširi svoju mrežu kontakata u svetu umetnosti i finansija. Okružen brojnim izuzetno bogatim klijentima i prijateljima, on stiče takvo bogatstvo da ubrzo kupuje Boeing 727, a zatim i jedno od Devičanskih ostrva, Little Saint James, sa veoma povoljnim poreskim statusom. Ubrzo živi između više zemalja u kojima održava čvrste mreže.

Epstajnov uspeh u velikoj meri počiva na njegovoj sposobnosti da spoji tradicionalne sastojke oligarhijske „majoneze“. Druženje sa moćnima omogućava mu da se brzo obogati i da sebi priušti način života zasnovan na prisvajanju brojnih resursa — ponekad sve do najekstremnijih oblika predacije, uključujući seksualno nasilje nad veoma mladim devojkama — uz osećaj potpunog nekažnjavanja.

Privatni avioni, vid prevoza pedeset puta zagađujući od voza i pet do četrnaest puta više od komercijalnog leta, predstavljaju jedan od najvidljivijih simbola tog zatvorenog sveta koji prkosi „malim ljudima“. Putujući na taj način, „prvi u navezi“ ne rizikuju da sretnu „one koji nisu ništa“, kako je rekao francuski predsednik Emanuel Makron. Da bi osigurali svoju udobnost, ultrabogati raspolažu posebnim infrastrukturama, poput aerodroma Le Bourget kod Pariza ili Farnborough u predgrađu Londona. Kontrole su tamo dovoljno blage da se izbegnu redovi; moguće je čak doći limuzinom direktno do aviona.

Boeing 727, koji može da primi dvadeset do trideset putnika u „VIP konfiguraciji“, prvi put sleće u Pariz 1996.