Država Izrael, 75 godina kasnije: Šta da se radi kada postane kasno za stvaranje nacije

Sedamdeset pet godina od osnivanja, pet godina od proklamovanja u državu Jevreja, sa samo jednim glasom više u Knesetu, Izrael prolazi kroz najveću identitetsku i političku krizu u svojoj istoriji, toliko duboku da se ne isključuje ni mogućnost građanskog rata u najgorem scenariju ili federalizacija u najboljem slučaju.

Pola veka pre nego što će Ujedinjene nacije doneti odluku o osnivanju Izraela, među Jevrejima se vodila žestoka polemika da li cilj treba da bude “Sveta zemlja” ili “svoja zemlja” za formiranje države ili autonomne teritorije. Osnivač cionista Teodor Hercl je krajem 19. veka skovao krilaticu: “narod bez zemlje vodi ka zemlji bez naroda”. Na jednoj strani su bili tvrdi cionisti za koje nije bilo druge teritorije osim one oko Siona, a na drugoj tzv. cionisti bez Siona, odnosno zagovornici pragmatičnog prihvatanja bilo koje teritorije na kojoj bi Jevreji bili svoji na svome. Tako su se rodile teorije o Argentini, Mozambiku, Mesopotamiji, Kipru, istočnoj Africi kao prostoru gde bi Jevreji mogli da naprave svoju državu ili autonomnu jedinicu u okviru neke od tada postojećih multinacionalnih imperija.

Jevreji na prelazu iz 19. u 20. vek, tzv. belle epoque, žive većinom u multinacionalnim imperijama: Austrougarskoj, Osmanlijskoj i Ruskoj. Sa podozrenjem gledaju prema nacionalnim državama jer u nacionalizmu devetnaestog veka vide opasnost za svoj opstanak a ne primer koji treba slediti. Evropski Jevreji govore različitim jezicima u zavisnosti od toga u kom delu Starog kontinenta žive, vrlo malo njih upotrebljava hebrejski jezik, i dobar deo njih je integrisan u društvima gde žive, lojalni su državama koje su ih ugostile. Nemerljivo su doprineli razvoju, kulturi, ekonomiji, nauci u svim državama gde su im dozvolili da koliko-toliko budu ravnopravni građani, posebno u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji i Velikoj Britaniji.