Da li Ukrajina više treba Evropi. Ili Evropa Ukrajini?

Na današnji dan, 24. avgusta 1991, Ukrajina je proglasila nezavisnost. Povodom 35. godišnjice i nove odluke Evropske unije o dodatnoj pomoći ukrajinskoj odbrani, otvaramo u celosti tekst Željka Pantelića iz juna 2026. godine, uz tri video-izdanja Georeporta koji objašnjavaju ceo kontekst.  

Veoma je nezahvalan posao tumačiti istoriju sveta dok se ona događa. Pre više od jednog veka austrijski pisac Robert Muzil je u svom eseju „Nemoćna Evropa“ konstatovao da se ništa ne vidi kada se istorija događa pred vašim očima, odnosno da je nije moguće shvatiti racionalno. Međutim, Muzil je proročki predvideo da će nesposobnost Evrope da spoji „dušu i intelekt“, odnosno vrednosti i etiku sa naukom, tehnikom i birokratijom, pretvoriti kontinent u „lovinu“ velikih sila ili će lišiti Evropu mogućnosti da sama odlučuje o svojoj sudbini.

U Ukrajini su moguća tri scenarija: nastavak rata unedogled, primirje i zatim mirovni sporazum, i da jedna od dve strane, Rusija ili Ukrajina, doživi slom. Kako stvari stoje na terenu, još uvek nismo blizu okončanja sukoba jer Ukrajina ima iza sebe EU i sredstva da ratuje barem do kraja 2027. godine, a Putinov režim se još uvek nada da uz asistenciju Donalda Trampa i njegovih izaslanika može da realizuje ono što nije uspeo na bojnom polju.

Pogledajte Georeport Željka Pantelića: Zašto je Rusija napala Ukrajinu 

Ovih dana se ponovo provlači mogućnost da se Amerikanci ozbiljnije pozabave pitanjem Ukrajine, mada je situacija kompletno drugačija od 28. februara 2025. godine kada je Tramp paternalistički rekao predsedniku Ukrajine da „nema karte“ da bi mogao da sedi za stolom i odlučuje o sudbini svoje zemlje. Kijev danas i te kako ima karte da sedi za pregovaračkim stolom kao ravnopravan partner, tim pre što iza sebe ima EU, koja se pokazala, uprkos svim crnim prognozama, dovoljno jedinstvenom i kompaktnom u odbrani Ukrajine.

Sa tom činjenicom su se suočili i u Vašingtonu i na poslednjem samitu G7 u Francuskoj. Trampova administracija podržala je nove pakete sankcija prema Rusiji i obećala pomoć Ukrajini.

Sa Trampom nije moguće planirati bilo šta. Prošlo je tek mesec dana od izjave državnog sekretara na ministarskom sastanku NATO-a u Helsinkiju Marka Rubija da je Vašington iscrpao sve diplomatske napore da se zaustavi rat Rusije i Ukrajine. Bila je to uvijena poruka Evropljanima da će morati sami da rešavaju pitanje Ukrajine u vis-à-vis razgovorima sa Rusima.

Put Ukrajine do članstva u EU ima još mnogo nepoznanica da bi mogao da se vidi na kratak, pa čak i na srednji rok, njegov kraj. Ukrajinci znaju da će simpatije i podrška njihovom članstvu u EU početi da slabe i osciliraju čim oružje utihne i sa Rusijom se uspostavi kakav-takav mir. U toj postavci stvari žele da dobiju što je više moguće, jer primer Poljske, najveće zaštitnice Ukrajine u EU, vrlo je poučan. Dovoljan je istorijski „nesporazum“ ili drugačije tumačenje zajedničke prošlosti da od prijatelja stvori neprijatelje, tim pre kad obostrani neprijatelj, u ovom slučaju Rusija, prestane da bude direktna i neposredna pretnja.

Prošle nedelje otvoren je prvi klaster u pregovorima sa Ukrajinom, ali iza javnog iskazivanja zadovoljstva ukrajinskom predsedniku Volodimiru Zelenskom saopšteno je da je potrebno uvesti dozu realnosti u priču o članstvu Ukrajine u EU. Svih pet najvažnijih članica EU, od Nemačke, Francuske i Italije pa do Španije i Poljske, imaju rezerve i gaje ozbiljan oprez kada je u pitanju brzina ulaska Ukrajine u EU.

Najoptimističnije prognoze oko datuma ulaska Ukrajine u EU navode 2034. godinu. Potrebno je vreme da Ukrajina bude osposobljena da uđe u EU, ali i da EU bude spremna da je primi. Eto zašto je Mercov predlog o pridruženom članstvu u suštini racionalan i jedini izvodljiv u ovom momentu i o njemu će se voditi produbljena debata u oktobru, kada je predsednik Evropskog saveta Antonio Košta najavio veliku debatu o proširenju.

KO KOME VIŠE TREBA?

Pitanje je retoričko, naravno da je Ukrajini mnogo potrebnija EU nego obratno, ali je iznenađujući napredak koji su Ukrajinci ostvarili u namenskoj vojnoj industriji, pogotovo u proizvodnji dronova, omogućio da sa manje od milion vojnika odolevaju najmoćnijoj vojsci na kontinentu, i to na frontu dugom 1.200 kilometara. Koliko zvuči neverovatno, toliko je i istinito da je danas Ukrajina mnogo više suverena nego što je bila ikada od proglašene nezavisnosti 1991. godine. Uspela je da odoli Rusiji, a da istovremeno postane neophodan saveznik EU i SAD.

Ukrajinci su postali avangarda u tehnologiji proizvodnje dronova, ali i raketa srednjeg dometa. Ukrajinska pamet, uz asistenciju velikih multinacionalnih kompanija sa sedištem u SAD i EU, uspela je da postavi na noge hiperprodukciju superefikasnih dronova koji koštaju od par stotina do par hiljada evra i u stanju su da unište tenkove, raketne sisteme i postrojenja koja koštaju po nekoliko miliona ili čak desetina miliona evra.

Zvuči paradoksalno, ali sad Nemci, Amerikanci i Emiraćani stoje u redu da potpišu ugovore sa Ukrajincima o proizvodnji dronova kako za ofanzivna tako i za defanzivna dejstva. Čak je i Tajvan pokazao ozbiljno interesovanje za ukrajinski „know-how“. Nemački ministar odbrane Boris Pistorijus potpisao je ugovor nazvan „Brave Germany“, koji predviđa zajednički rad nemačkih i ukrajinskih preduzeća na razvoju inovativnog naoružanja.

Ukrajina nije više samo primalac pomoći, već je sve više validan saradnik u kreiranju odbrambenih kapaciteta Zapada. Štaviše, Ukrajina je u tom kontekstu sve manje problem, a sve više rešenje za EU. Investirati u Ukrajinu znači investirati u bezbednost čitave Evrope jer se tako kupuje vreme da EU dovoljno ojača da može sama da se brani i da bude spremna za ratove protiv predatorskih sila u budućnosti.

Kuriozitet je da je Ukrajina toliko ojačala vojno da bi danas bila daleko korisnija NATO-u nego Evropskoj uniji. U tom kontekstu kruže i predlozi da bi EU, imajući u vidu ponašanje SAD, trebalo da kreira zajednički sistem odbrane u koji ne bi ušle samo zemlje članice EU već i Velika Britanija, Norveška i Ukrajina. Štaviše, Kijev bi predstavljao perjanicu tog odbrambenog bloka s obzirom na akumulirano iskustvo, razvijene tehnologije i obučenost borbenih jedinica.

Amerikancima se nije nikada sviđala ideja Evrope kao geopolitičkog subjekta, pogotovo politički ujedinjene, jer bi ona, kao takva, umesto modernog vazala Vašingtona, bila takmac i rival na globalnom planu. Neočekivani i zadivljujući otpor Ukrajine ruskoj agresiji pružili su EU više nego retku priliku da se pozicionira bolje u odnosima sa SAD, pogotovo ako Ukrajina izađe kao pobednik u ratu sa Rusijom, bez presudne pomoći Vašingtona.

DRONOVI ZAUSTAVILI RUSKU OFANZIVU

Ruska ofanziva u Donbasu nije samo zaustavljena već je prvi put u poslednje dve godine Ukrajina uspela da povrati deo teritorije, istina mali, ali veoma indikativan.

Ruski propagandisti su nas pre februara 2022. godine uveravali da Rusija neće napasti Ukrajinu, kasnije su nam pričali da će ruska vojska osvojiti Kijev u krugu od par dana, maksimalno nedelja, a da će se ukrajinska armija razbežati ’kud koji, mili moji’, zajedno sa predsednikom Zelenskim. Nakon toga su krenuli sa narativom da Kremlj želi da zaokruži svoju teritoriju kopnenim spajanjem sa Krimom. Tvrdili su i da će Zapad ostaviti na cedilu Ukrajince, da će se EU i NATO raspasti (to pričaju, istini za volju, već 35 godina), a zatim da Rusija ne vodi rat protiv Ukrajine već protiv celog Zapada.

Pogledajte Georeport Željka Pantelića: Da li je danas Ukrajina potrebnija Evropi nego Evropa Ukrajini?

Putinov režim je verovao u brzu pobedu u Ukrajini, fizičku likvidaciju Zelenskog, i zamišljao proslavu Dana pobede u Drugom svetskom ratu u Kijevu sa marionetskom vladom i stanovništvom primoranim na prihvatanje nove realnosti.

Ništa od pomenutog se nije dogodilo. Naprotiv, Ukrajinci menjaju istorijske aksiome o vođenju ratova po kojima je veći, brojniji, naoružaniji i jači rival uvek pobeđivao u ratovima. Nove tehnologije, a posebno dronovi, ispisali su novu stranicu u istoriji ratovanja i promenili istorijski trend. Ruske trupe i vojni ciljevi postali su dostupni ukrajinskim dronovima svuda, sposobnim da lete i gotovo dve hiljade kilometara u dubinu teritorije protivnika i da pogode metu zahvaljujući veštačkoj inteligenciji i Starlinku.

Naravno, niko ne očekuje da bataljon „Azov“ umaršira u Moskvu ili da paradira Crvenim trgom, ali je cena koju Moskva plaća za osvojenih 20 odsto teritorije Ukrajine, uključujući i Krim, sve veća, kako kroz izgubljene živote i broj ranjenih, tako i kroz ekonomske gubitke, od troškova rata do uništenih postrojenja za preradu nafte ili skladišta.

Rat u Ukrajini se bliži kraju jer je front, više-manje, blokiran tri i po godine. Obe strane mogu da nanose ogromne štete protivniku, ali bez dovoljno snage da probiju front i nametnu se kao pobednici. U toj pat-poziciji, bez pobednika, pregovori o postizanju mirovnog sporazuma jedini su izlaz. Problem je što za Ukrajinu, uslovno rečeno, nerešen ishod znači pobedu, a za Putinov režim poraz. Od promene te percepcije, to jest fleksibilnosti interpretacije mirovnog sporazuma, zavisi okončanje ratnih dejstava.

U male ali značajne signale spada promena tona predsednika Putina. Više ne oslovljava Zelenskog kao neonacistu, kriminalca, komedijanta ili predsednika bez legitimiteta, već po prezimenu. Poznajući stil komunikacije Kremlja, ne radi se o slučajnoj ili banalnoj novini.

DIPLOMATIJA I RAT

Jedna od dragocenih lekcija koje je Henri Kisindžer ostavio potonjim generacijama jeste da rat i diplomatija idu ruku pod ruku. Otvaranje diplomatskog ili bilo kog kanala komunikacije EU sa Moskvom prilično je delikatno pitanje, imajući u vidu ponašanje Kremlja. Francuski predsednik Emanuel Makron opekao se pre par meseci kada je preko svog savetnika za spoljnu politiku pokušao da uspostavi neki vid veze sa Kremljom. Ruski šef diplomatije Lavrov žigosao je Makronov potez kao patetičan i prevaziđen, a Kijevu i pribaltičkim republikama se nije svidelo što su za inicijativu saznali od Rusa.

Pitanje svih pitanja je ko bi trebalo da nastupa u ime EU. Videlo se protekle nedelje da to svakako ne mogu da budu predsednik Evropskog saveta Antonio Košta ili predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, ali i da Emanuel Makron i Fridrih Merc nemaju podršku svih da govore u zajedničko ime. U tom kontekstu je kružilo nekoliko imena specijalnih izaslanika EU i među njima je samo Mario Dragi, bivši italijanski premijer i predsednik Evropske centralne banke, bio ozbiljno i kredibilno rešenje.

S obzirom na to da je Evropa u potpunosti preuzela podršku Ukrajini, vreme je da podigne glas, ali ne samo prema Moskvi i Vašingtonu, već i prema Kijevu. Sudbina Evrope je previše ozbiljna stvar da bi je prepustili olako, da parafraziramo bivšeg francuskog premijera Klemansoa, neuravnoteženim predsednicima, trgovcima nekretninama i ljudima odavno zrelim za penziju.

Najkredibilnije rešenje za konflikt je uspostavljanje linije razdvajanja po liniji aktuelnog fronta sa defakto priznavanjem teritorija koje je osvojila Rusija, ali i sa prihvatanjem od strane Moskve da Ukrajina zadržava kontrolu nad strateški važnim delom Donbasa koji joj omogućava da efikasno brani Kijev u slučaju novog napada.

Podsetimo, Rusija je promenila svoj ustav i inkorporirala četiri ukrajinske oblasti koje u međuvremenu nije okupirala u potpunosti, budući da Ukrajinci i dalje drže više od 20 odsto tih teritorija. Igrom slučaja moglo bi se reći da su u poziciji 20 prema 20: Rusi su okupirali 20 odsto Ukrajine, a Ukrajinci drže 20 odsto teritorije na koju Rusi pretenduju da bi proglasili okončanje „specijalne operacije“.

Jedna od prepreka za završetak rata je i neusaglašenost Kijeva, Brisela, Pariza, Berlina i Londona oko ideje šta bi to bila pobeda za Ukrajinu, naravno ne u idealnom već u realnom kontekstu. Drugim rečima, na ukrajinsko-evropskoj strani nemaju strategiju osim da Kijev ostane na nogama čekajući promene u Kremlju.

ZELENSKI ŽELI DA KUJE GVOŽĐE DOK JE VRUĆE

Sa odlaskom Viktora Orbana s vlasti u Budimpešti nijedna članica EU se ne protivi otvoreno članstvu Ukrajine, ali postoje velike razlike kada su u pitanju procedure, prioriteti i vreme. Bivši mađarski premijer je omogućavao brojnim članicama EU komotnu poziciju oko pitanja evropskih integracija Ukrajine. Sa Orbanovom blokadom svi su mogli da budu na strani „ispravnih“, međutim, silaskom s vlasti lidera Fidesa maske su pale i na površinu je isplivalo da barem trećina članica EU ima ozbiljne rezerve prema ubrzanom članstvu Ukrajine u EU.

Kao i mnogi političari, ne samo u članicama nego i u državama kandidatima, Zelenski ne poznaje dobro procedure i kako funkcioniše proces pridruživanja, ali instinktivno shvata da treba iskoristiti povoljan momenat, dok još uvek ima naklonost dobrog dela EU.

Ipak, izjave Zelenskog i ukrajinskih zvaničnika da bi Ukrajina trebalo da uđe u EU do kraja 2027. ili u 2028. godini veoma su kontraproduktivne i štetne po ambicije bivše sovjetske republike. U sledećoj godini se održavaju izbori u Francuskoj, Poljskoj, Italiji i Španiji, zemljama gde dobar deo političkog establišmenta i većina građana ne smatraju da Ukrajina treba da bude primljena preko reda u EU i svaka izjava ukrajinskih zvaničnika koja ide u tom smeru koristi ekstremnoj desnici i radikalnoj levici, često propuzinovski nastrojenima.

DOK JE U RATU SA RUSIJOM, UKRAJINA NEĆE UĆI U EU

Pitanje članstva Ukrajine u EU direktno je vezano za rat sa Rusijom. Sponzori brzog ulaska Ukrajine u EU vide u njemu rešenje za zaustavljanje rata. Po njima bi to trebalo da bude prioritet i glavni parametar, a ne ekonomske i druge posledice članstva Ukrajine u EU. Oni koji se protive ekspresnom članstvu Kijeva ističu da bi ulazak nespremne i nedovoljno reformisane Ukrajine bio veliki bumerang za EU i doveo bi u pitanje njeno funkcionisanje, a najpesimističniji tvrde – i njeno postojanje.

Tako, na jednoj strani imamo pribaltičke republike, Finsku i Rumuniju koje se zalažu za maksimalno ubrzanje, budući da su to zemlje izložene najvećem riziku od ruske agresije ili hibridnog rata, a na drugoj strani je južno i zapadno krilo EU, plus Poljska, pogotovo nakon rehabilitacije ukrajinskih kolaboracionista nacističke Nemačke koji su odgovorni za masovna ubistva Poljaka i učešće u sprovođenju Holokausta na teritoriji Ukrajine.

Tu je i treća struja, uglavnom nordijske zemlje koje su za relativno brzo članstvo Ukrajine u EU, i četvrta koju predvodi Nemačka. Reč je o planu koji je nemački kancelar Fridrih Merc predstavio šefovima vlada i država EU, odnosno tzv. pridruženom članstvu za Ukrajinu dok ne ispuni uslove za punopravno.

U svakom slučaju, većina država članica smatra da je članstvo Ukrajine u EU moguće samo posle potpisivanja mirovnog sporazuma između Kijeva i Moskve. Naravno, niko to neće zvanično reći jer u EU ne žele da se stvori utisak da Rusija odlučuje dužinom rata protiv Ukrajine da li će ona ući u Uniju ili ne.

UKRAJINSKI PROBLEMI

Pored rata koji je u toku, pred Ukrajinom je serija prepreka koje mora da preskoči. Najveći problem je korupcija i nju neće biti lako svesti na prihvatljiv nivo. Drugi nedostatak su prilično slabe institucije. Ukrajinski sistem je takav da favorizuje „monarhističku“ vlast predsednika, što je onemogućilo jačanje državnih institucija od sticanja nezavisnosti do danas.

Ogromna prepreka ispred Ukrajine je činjenica da je ona među najsiromašnijim zemljama u Evropi uprkos svim prirodnim bogatstvima i pogodnostima koje poseduje. Dakle, s jedne strane, Ukrajina bi, ako ne bi bile usvojene sui generis odluke u međuvremenu, odvukla sav novac iz kohezionih fondova, osim eventualno za Bugarsku.

Još veći problem bili bi poljoprivreda, prehrambena industrija, metalurgija, kao i uopšte standardizacija proizvoda koji ne samo što ne zadovoljavaju standarde već su i zabranjeni na teritoriji EU.

Pomenuti incident sa Poljskom je najava brojnih problema koje bi Ukrajinci mogli da imaju sa okolnim članicama EU. Zloupotreba istorije s ciljem izgradnje nacionalnog identiteta kreirala je seriju oprečnih viđenja pojedinih istorijskih ličnosti, organizacija i događaja. Stepan Bandera i Ukrajinska ustanička armija (UPA) bili su kolaboracionisti nacističke Nemačke i odgovorni su za masovna ubistva Poljaka, Jevreja i pripadnika drugih nacija.

Poljaci Banderu i UPA krive za genocid koji Ukrajinci negiraju, iako priznaju da je bilo masovnih zločina. Ukrajinci ih smatraju herojima jer su se borili protiv Rusa i Crvene armije. Dodeljivati priznanja u znak sećanja na UPA guranje je prsta u oko ne samo Poljacima već i svim slobodoljubivim ljudima. Ne može se antikomunizmom i borbom protiv komunističkog i ruskog terora oprati kolaboracionizam sa nemačkim nacistima.

I poslednji, ali ne manje važan argument, jesu interesi pojedinih članica EU koje u Zapadnom Balkanu vide svoj prioritet i smatraju da zapadnobalkanske države treba da uđu pre ili, u najmanju ruku, zajedno sa Ukrajinom. Takođe, tu su i zemlje koje, zastupajući principijelnost i doslednost u procesu proširenja zasnovanog isključivo na zaslugama, kao i novo pravilo reverzibilnosti procesa, lukavo stavljaju klipove u točkove procesu proširenja. Svesne su da ne mogu da ga zaustave i zadovoljavaju se time da ga uspore kad god im se ukaže prilika.

KADA BI UKRAJINA MOGLA U EU

Ulazak Ukrajine u EU ima svoju specifičnu simboliku. Protesti koji su doveli do pada vlade Viktora Janukoviča na prelazu između 2013. i 2014. godine počeli su zbog želje većine građana Ukrajine da budu deo EU, a ne Evroazijske unije pod komandom Moskve.

Ukrajinci su uvereni da brane Evropu i da zato zaslužuju brzo članstvo u EU. Paradoks je da bi Ukrajina danas služila mnogo više NATO-u nego EU budući da je u prethodne četiri i po godine stvorila veoma respektabilnu i modernu vojsku kakvu nijedna druga država na Starom kontinentu nema.

Kancelar Merc pokušao je da kreira uslove za kompromisno rešenje. Nemački lider shvata da je Ukrajini potrebno dati nešto veliko i opipljivo odmah, ali mu je jasno da to ne može da bude članstvo u EU. Zato je izašao sa predlogom o davanju statusa „pridruženog člana“, kao nekom vrstom kompromisa. To prelazno rešenje nije se svidelo nikome, ni Kijevu koji bi mnogo više, ni onima koji su protiv jer smatraju da je to previše.

Ukrajina će uživati specijalan tretman na svom putu ka članstvu u EU, barem dok bude u toku ruska invazija na tu zemlju. Predsednik Zelenski i njegovo okruženje svesni su da se njihova zemlja nalazi u kontradiktornoj situaciji: ruska agresija ugrožava opstanak Ukrajine, ali je i jedina šansa da Kijev stigne do članstva ili barem pred vrata članstva u EU.

Ukrajinski lider forsira priču o brzom i punopravnom članstvu njegove zemlje u EU jer vrlo dobro zna da će biti dovoljno par nedelja, u najboljem slučaju meseci, da u EU zaborave na stradanje i žrtvu Ukrajine u zaustavljanju Rusije i da je primoraju da sledi isti put kao i sve druge kandidatkinje za EU.

Pod uslovom da se postigne mirovni sporazum Kijeva i Moskve, da ambijent unutar EU ostane naklonjen proširenju, pogotovo na Ukrajinu, da u ključnim državama članicama ne dođu na vlast antievropske ili evroskeptične snage i, što je najvažnije, da Ukrajina nastavi sa usvajanjem i implementacijom reformi i bespoštednom borbom protiv korupcije, bivša sovjetska republika bi mogla da uđe u EU u vremenskom rasponu od 2032. do 2036. godine.

I za kraj Georeport Željka Pantelića: Ko odlučuje kada će se rat završiti