Da li Ukrajina treba Evropi?

Veoma je nezahvalan posao tumačiti istoriju sveta dok se ona događa. Pre više od jednog veka austrijski pisac Robert Muzil je u svom eseju „Nemoćna Evropa“ konstatovao da se ništa ne vidi kada se istorija događa pred vašim očima, odnosno da je nije moguće shvatiti racionalno. Međutim, Muzil je proročki predvideo da će nesposobnost Evrope da spoji „dušu i intelekt“, odnosno vrednosti i etiku sa naukom, tehnikom i birokratijom, pretvoriti kontinent u „lovinu“ velikih sila ili će lišiti Evropu mogućnosti da sama odlučuje o svojoj sudbini.

U Ukrajini su moguća tri scenarija: nastavak rata unedogled, primirje i zatim mirovni sporazum, i da jedna od dve strane, Rusija ili Ukrajina, doživi slom. Kako stvari stoje na terenu, još uvek nismo blizu okončanja sukoba jer Ukrajina ima iza sebe EU i sredstva da ratuje barem do kraja 2027. godine, a Putinov režim se još uvek nada da uz asistenciju Donalda Trampa i njegovih izaslanika može da realizuje ono što nije uspeo na bojnom polju.

Ovih dana se ponovo provlači mogućnost da se Amerikanci ozbiljnije pozabave pitanjem Ukrajine, mada je situacija kompletno drugačija od 28. februara 2025. godine kada je Tramp paternalistički rekao predsedniku Ukrajine da „nema karte“ da bi mogao da sedi za stolom i odlučuje o sudbini svoje zemlje. Kijev danas i te kako ima karte da sedi za pregovaračkim stolom kao ravnopravan partner, tim pre što iza sebe ima EU, koja se pokazala, uprkos svim crnim prognozama, dovoljno jedinstvenom i kompaktnom u odbrani Ukrajine.