Ideja, to je čovek. Mada se V. F. Hegel s ovim nikako ne bi složio. Ipak, za ovu priču najvažniji je autor. Onaj što je ideju o sukobu civilizacija smislio, preneo na hartiju i pod čijim imenom je knjiga s tim naslovom objavljena.
Zato na početku nekoliko biografskih podataka. Bez njih, čini se, ne bi se u potpunosti mogla shvatiti koncepcija sukoba civilizacija.
Samjuel F. Hantington rođen je davne 1927. Umro je 2008. Najveći deo radnog veka proveo je kao profesor na odeljenju političkih nauka glasovitog Harvard univerziteta u Кembridžu, u saveznoj državi Masačusets.
Ali njegova karijera nije bila onako briljantna kako bi poštovani čitalac mogao pretpostaviti. On jeste doktorirao na Harvardu 1951. i bio izabran za docenta. No, krajem pedesetih je njegova molba za stalno nastavničko mesto odbijena i on je, razočaran, morao da napusti Harvard. Početkom šezdesetih vratio se na velika vrata. Njegov trijumfalan povratak pozivom harvardskih čelnika označio je Hantingtonovu pobedu i potvrdu intelektualne vrednosti. Potom se više nikad s Harvarda nije selio.
Otrcana fraza kako život piše romane u Hantingtonovom primeru dobija svoju potvrdu, zar ne? Ili je, može biti, to bilo ostvarenje onog što se naziva „američkim snom“. Per aspera ad astra, rekli bi drevni Latini.
Svetsku slavu čekao je do 1996. Tek je u sedamdesetoj godini njegova sposobnost analize i politikološkog posmatranja prepoznata u globalnim razmerama. „Sukob civilizacija“ lansirao ga je u planetarnu orbitu. Postao je, gotovo preko noći, vodeća ličnost intelektualnog sveta. I na zapadu i na istoku. Vodeća, ali i protivrečna.
O Hantingtonu nema neutralnih komentara. Ili ga kuju u zvezde kao nepogrešivog tumača savremenosti i budućnosti, ili ga smatraju polupriučenim opsenarom. Za jedne je on dokaz misaone nadmoći zapadnjaštva. Za druge je običan propagator Sjedinjenih Država i njihovog međunarodnog statusa i imperijalnih aspiracija.
Posvetićemo dužnu pažnju glavnim tezama Hantingtonovog dela. Pre toga, međutim, neophodno je, bar letimično, baciti pogled na istorijski kontekst. Naime, članak pod istim naslovom objavljen je 1993. u prestižnom američkom časopisu „Foreign Affairs“. Monografija se pojavila, rekoh, 1996. Bilo je to doba ubrzo posle raspada SSSR-a i sovjetskog lagera u istočnoj Evropi, pobedničke euforije na zapadu i preuranjenog, ako ne i neumerenog, optimizma. Taj optimizam se najbolje ogledao u spisu jednog drugog, daleko mlađeg, američkog politikologa. Reč je, naravno, o Fransisu Fukujami i njegovoj knjizi „Кraj istorije i poslednji čovek“ (1992). Fukujama se rodio 1952, četvrt veka mlađi od Hantingtona. U ono vreme ranih devedesetih imao je jedva četrdeset godina.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
