Prošle godine, na otvaranju novog zdanja Parlamenta u Nju Delhiju, poslanike je dočekao ogromni mural “Velike Indije” koja obuhvata ne samo današnji Barat već i Pakistan, Bangladeš, Nepal, Butan, Šri Lanku, Mjanmar a tu je i Tibet. Autoritarni i harizmatični lider Narendra Modi fiksirao je 2047. godinu kao period u kome će Indija ući u red razvijenih zemalja, tačno sto godina od oslobođenja od kolonijalnog jarma. Modijeva strategija podseća po teatralnosti i datumu na Si Đinpingovu ideju da vrati pod kineski suverenitet Tajvan do 2049. godine, to jest na stogodišnjicu komunističke revolucije.
Ideja o stvaranju moderne “Velike Indije” nije izvodljiva. Da bi ona uopšte mogla da ugleda svetlost dana, Indiji je neophodna pobeda u nuklearnim ratovima nad Pakistanom i Kinom, što je teško zamislivo. I ratovi nuklearnih sila i trijumf Indije. Međutim, kreirale su se geopolitičke okolnosti u kojima bi Indija mogla da realizuje ono što je san francuskog predsednika Emanuela Makrona za Evropu: strateška autonomija. Drugim rečima, Indija bi mogla da iskoristi SAD i Rusiju kako bi se obračunala sa svojim glavnim rivalom Kinom.
U očima Indije Kina je glavni rival, dok u Pekingu gledaju na Nju Delhi kao na marionetu u rukama Vašingtona koja će biti upotrebljena protiv Narodne Republike kako bi se zaustavio njen hod ka planetarnoj hegemonskoj poziciji. Ruku na srce, Indija jeste najveća opklada Vašingtona u ovom veku. Ako Vašingtonu pođe za rukom da od Indije napravi dovoljno jaku silu da bude kredibilan rival Kini i da je zaustavi u realizaciji hegemonskih ciljeva, onda će samim tim produžiti i vek američkoj imperiji. Svima je prilično jasno da bez Indije, a tek protiv Indije, Amerika ne može uspešno da brani svoju nadmoćnu poziciju na planetarnoj tabli, posebno na okeanima.
Pročitali ste poslednji besplatni članak. Da biste nastavili sa čitanjem pogledajte planove pretplate
Već imate nalog? Ulogujte se
