Krajem osamdesetih Rokeri s Moravu imali su pesmu posvećenu domaćem prvenstvu u fudbalu. Svaki bitniji klub bio je reprezentovan šaljivim stihom koji se poigravao sa republičkim (a budućim nacionalnim) stereotipima, pa smo tako dobili klasike poput „vratija se Šime, ajme di je bija / eno za Ajduka golove zabija“ ili „Vardar saka svima da doaka“. Ali dok su svi reprezenti dobili manje-više trijumfalnu tematiku u poetičnoj formi, bosansko-hercegovački fudbal dobio je brižno-paničan tretman. U delu koji je posvećen sarajevskom Željezničaru, Boris Bizetić zabrinuto zapeva kako „sve nas bolan muče iste brige, da nam zeljo ne padne iz lige“.
Nekako slično tome se osećaju i simpatizeri Partizana i Crvene Zvezde kad naiđu ovi kasni zimski i rani prolećni meseci u Evroligi. Nekada imaju bolje, nekada gore papire, ali se svaki put nadaju da na kraju ne „padnu iz lige“. Nad glavom im uvek stoji ono Evroligino da „prvak ABA ide u EL a ostalo ćemo da vidimo“. Taj prvak, jasno vam je, može biti samo jedan, a ono „ostalo“ uglavnom treba da bude nekakva forma licence – licence koju niko ovde dosad nije dočekao.
Duogoročne licence, barem. Sve nas tako u kasnu zimu i rano proleće, bolan, muče iste brige.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
