Jednom davno, postojao je jedan kutak interneta po imenu KingsTalk.com, gde su se skupljali navijači i simpatizeri Sakramento Kingsa. Posećivao sam ga tamo 2002, baš u špicu prvog srpskog NBA ludila, kada su ljudi u sedam ujutru po tramvajima krvavih očiju prepričavali jedni drugima utakmice. U neku ruku, bili su to poslednji „repovi“ NBA košarke kakvu smo znali devedesetih – ubrzo će se raspasti „Šekobi“ dinastija Lejkersa, a liga će zapasti u krizu iz koje će je desetak godina kasnije iščupati sin bivšeg šutera Šarlota i Toronta, vizionarski izabran od doajena svih NBA vizionara Dona Nelsona.
Ali da ne idemo previše u digresije. Ekipa na KingsTalk.com bila je sastavljena uglavnom od Amerikanaca iz Severne Kalifornije, i mene – Srbina na pokajanju u Belgiji. Većina tih ljudi su i dalje moji prijatelji, neke od njih sam i upoznao. Jedan danas čak i radi za Kingse. U svakom slučaju, duge smo noći provodili moji virtuelni kompanjoni i ja, pričajući o košarci, američkom fudbalu, bejzbolu, muzici i filmovima, i svemu ostalom što vole mladi.
Elem, u jednoj diskusiji nekada o nečemu, pominjemo utakmicu između Kingsa i Reptorsa i jedan drugar krene nešto o Hakimu Olajdžuvonu, jednom od najvećih centara u istoriji igre (a nije ih, boga ti, bilo malo), koji je tada brojao svoje poslednje aktivne minute kao član kanadske ekipe. Uključi se dosta nas koji po lepom pamte nigerijskog diva, svi krenemo da se prisećamo zlatnih devedesetih, kad odjednom stvori se neki klinja i zbunjeno pita, čekajte, Hakim Olajdžuvon – o njemu pričate? Taj čiča iz Toronta je bio Ol-star igrač?
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
