Možda i najveća sportska, ili u ovom slučaju fudbalska laž je da se prvenstvo ne osvaja sada, nego u maju. Naravno, osvajanje prvenstva se slavi u maju – ili kad ste već nedohvatljivi ostalima i kada vam predaju pehar – ali sve svakako osvaja i u novembru. Pogotovo kada ste u situaciji u kakvoj je Arsenal.
Ovog vikenda Topnici su igrali zadnji od ekipa koje se smatraju legitimnim kandidatima za titulu prvaka. I normalno da im je rezultat iz Newcastlea (gdje je Manchester City poražen s 2-1) i Liverpoola (koji je neočekivano pregažen od Nottingham Foresta s 3-0) ispao kao velika prilika.
Ali, da se ne lažemo, nije to prvi put da su konkurenti Mikelu Arteti i društvu otvarali njive plodne. Samo, umjesto da se rastrče i razigraju, oni bi zapinjali, podapinjali sami sebi i otvarali prostor nekome trećem, redovno gubivši trku. Zato su zapravo subotnji rezultati u neku ruku izgledali i kao pritisak na leđima Arsenala, koji je uz to u problemima s povredama – ne bi bilo nikakvo čudo da im se velika prilika i to protiv najvećeg rivala srušila ravno na glavu.
Ali ovo je bio drugačiji Arsenal. Oprostite na direktnosti u novembru, i možda će nam ovakav zaključak svima zajedno skočiti na nos ili se zabiti ravno u usta, ali ovo je bio šampionski Arsenal. Izuzmemo li jedan kraći period kod primljenog gola, Artetina ekipa bila je apsolutno dominantna i bez problema je gazila Tottenham. Spursi su čak dobrim dijelom djelovali frustrirano, jadno, nemoćno, svjesni činjenice da su u ovoj utakmici tu samo da statiraju, da scenografija bude malo šarenija.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
