Decenije su prošle otkako je Srbija na papiru izašla iz socijalizma, talasi privatizacije tresu zemlju od početka veka, ali jedna oblast, na prvi i svaki dalji pogled sasvim nelogična, odupire se kao maleno galsko selo Rimljanima. Fudbal, jedini evropski sport koji je u stanju da izdržava sebe, ostao je u Srbiji bastion kolektivizma u najgorem mogućem obliku – svačiji je, pa svako daje sebi za pravo da se u njega umeša, a ničiji je, pa se niko ne javlja da plati račune koji neminovno nastanu.
U tom postsocijalističkom košmaru, u kojem manje-više niko nije u stanju da tačno definiše ni pravni status entiteta koji vrte desetine miliona evra i ozbiljno utiču na živote miliona ljudi, niti onaj malih lokalnih klubova okupljenih oko entuzijasta, postoji zametak profesionalizma, okupljen oko Super lige Srbije (ali na papiru ne i ograničen na nju). U njoj neki klubovi posluju dobro, neki loše, mnogi imaju svoje alfe i omege, ali čist status ima samo jedan klub – FK Čukarički.
Kao i svi ostali, i klub sa beogradskog Banovog brda bio je na ulasku u prošlu deceniju bio u vlasništvu nikoga, a višegodišnja uprava lokalnih SPS-moćnika i njihovih naslednika dovela je dotle da se grčevito drži za liticu i čeka pad u bankrot. U proleće 2012. oni su bili na pragu ispadanja iz druge lige i imali dug veći od deset miliona evra, gotovo bez ikakvih izvora prihoda. A onda se neko setio da par ulica dalje živi i radi uspešni lokalni biznismen i nekadašnji igrač belo-crnog kluba Dragan Obradović.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
