– Ne, ne možete umreti od nespavanja?
– A od narkolepsije? Često se probudim na čudnim mestima. Nemam pojma kako sam tamo stigao.
– Morate se malo razvedriti.
– Molim vas, dajte mi nešto.
– Žvaćite koren valerijane i više vežbajte.
– Dajte doktore, ali boli me.
– Želite li stvarno da vidite šta je pravi bol? Idite u utorak do Metodističke crkve i posetite muškarce sa rakom testisa. To je bol.
Ovim dijalogom doktora koji žuri da se bavi ljudima koji nisu hipohondri i pripovedača u filmu Fight club, počinje crna da crnja ne može biti komedija Dejvida Finčera. To je dijalog koji bi trebalo da doživi makar jednom po sezoni svaki fudbalski navijač koji kuka zbog svoje i sudbine kluba koji voli. Neki doktor bi trebalo da kaže – ne, ne umire se od toga. Od izgubljenih utakmica u poslednjim trenucima, od neosvojenih titula, od sudijskih krađa ili nedovoljne povezanosti centralnog nervnog sistema i perifernih organa na telu centrfora u tvom omiljenom dresu.
„Želiš da vidiš šta je pravi bol“, pitao bi taj doktor navijača koji na ivici anafilaktičkog šoka pokušava da udahne vazduh. “Pogledaj seriju o Sanderlendu, magarče. To je bol”.
Od svih all-or-nothing serija i njihovih raznoraznih iteracija, u kojima neko postavi kamere po trening centru i želi da nam prikaže priču iznutra – u mnogo lošijoj varijanti nego što to rade u onom fudbalu preko okeana – serija o Sanderlendu je najvrednija, by far. Jer je ogoljena i neupeglana. Jer je životna i obična. Jer je, na kraju krajeva, mnogo tužna. Serija o Sanderlendu svim je fudbalskim navijačima, ili bi morala biti, kao one velike Bobove sise, u koje Edvard Norton zagnjuri glavu svakog utorka na sastanku u Metodističkoj crkvi i isplače se za sve pare, za sve svoje muke.
Takva je i nova sezona „Sunderland ’til I die“.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
