Ne šesti Džordan, nego prvi Edvards

„Prinčeva svugde, od kralja ni traga“.

Ovom rečenicom je jedan srpski dnevni list naslovio svoju najavu NBA sezone 1999/00, drugu u post-Džordan eri. Nisu naši novinari tada znali da će se Majkl vratiti još jednom i odigrati par sezona u Vašingtonu, ali nije to uostalom ni bilo toliko bitno. Ključni narativ je bio da je Kralj otišao (da ne iskoristim sad onu morbidniju metaforu), a bez kralja – ne valja, kaže stara monarhističko-šahovska doskočica.

I ko će sada gledati ovu našu ligu, i umeju li ova deca išta?

Svaki put kada sa pozornice ode neko veliko ime, potraga za naslednicima postane omiljena tema sportskih radnika i medija. Novog su Maradonu Argentinci tražili dugi niz godina i na kraju ga našli u najvećem gradu provincije Santa Fe nekih trista kilometara severozapadno od Buenos Ajresa, ali ne pre nego što su na jurnjavi za tom titulom izginuli razne Ortege, Lopezi, Ajmari, Rikelmei i ini. Čak je i ovaj „zvanično priznati“ potomak morao prvo da osvoji Svetsko prvenstvo kako bi žezlo zvanično prešlo u njegove ruke.

Hrvati su u svakom beku koji uspešno digne više od šest šuteva videli novoga Dražena – prvi kojeg ja pamtim bio je Josip Sesar, zatim je ta titula prelazila na Gordana Giričeka, Marka Tomasa i tako dalje. Čak smo i mi naglas pričali o „novom Đorđeviću“ nakon što je Miloš Teodosić pre petnaest godina hladnokrvno rešio Slovence u Poljskoj. U većini slučajeva, iščekivanje se završi nedobijanjem onoga što si tražio, ali to ne mora da bude nužno i loše. Na kraju krajeva, Miloš Teodosić je postao prvi Miloš Teodosić, što je sasvim dovoljno, a i Giriček je imao dugu i kvalitetnu karijeru.

Ona potraga iz uvodnog pasusa doduše još traje. Džordanov uspon i konsekventno njegova vladavina smatraju se kamenom temeljcem moderne NBA – kako same igre, tako i njenog globalnog fandoma. Pola osamdesetih i skoro cele devedesete, spomen Njegovog imena bio je sinonim za nešto najbolje što u košarci postoji. Voleli vi Bulse ili ne, Džordan se uvek gledao sa velikom dozom respekta. I jasno je svima bilo da će se njegov odlazak teško nadomestiti. I igrački i marketinški.

Stoga, nije ni čudo da je fokus u tim inicijalnim postdžordanskim godinama bio u pronalasku novog nosioca baklje izuzetnosti. Alen Ajverson, Vins Karter, Trejsi Mekgrejdi, ali ponajviše Kobi Brajant i nešto kasnije Lebron Džejms bili su neki od laureata te nagrade. Naposletku desilo se isto što se i desilo sa gorenavedenim primerima – svi su postali veličine i sopstveni brend, ali ne i „novi Džordani“.