Philipp Lahm poslao je tekst o nemačkom fudbalu pre nego što je Borusija Dortmund potvrdila svoj ulazak u finale Lige šampiona. Taj rezultat, samo je podebljao njegove teze.
Fudbal je, na svu sreću, samo igra. Pobednik ili gubitnik – to je često pitanje puke slučajnosti. Kada se sretnu najbolji među najboljima, smatram da su šanse 20 odsto, a mnogo toga zavisi i od žreba, koji je takođe sreća. I to je lepo, jer nekim novim ekipama pruža šansu da odu daleko.
Upravo taj žreb doveo je do toga da se Mančester Siti i Real Madrid sretnu već u četvrt finalu Lige šampiona. Utakmica koja se već sezonama smatra najuzbudljivijim fudbalskim okršajem i ovog puta bila je prepuna prelepih golova, varnica i visokog intenziteta, što znači da je još jednom ispunila očekivanja. U revanš utakmici u Mančesteru, Karlo Anćeloti povukao je čitav tim u odbranu i rekao da je to bio jedini način na koji je Real mogao da pobedi. Penal seriju odlučila je psihologija.
Kada bi u fudbalu postojala nekakva rang lista kakva postoji u tenisu, jasno je ko bi bio broj jedan. U poslednjih pet godina, Siti je u domaćem prvenstvu osvojio daleko najviše bodova, pa je onda prošle sezone osvojio i Ligu šampiona, a Gvardiola je od njega uspeo da napravi nebesko plavu ubilačku mašineriju. A ako bi Mančester Siti na toj zamišljenoj rang listi bio prvi, Real bi bio drugi. Klub koji je 14 puta osvojio Ligu šampiona, prvi kom je pošlo za rukom da to uradi tri puta uzastopce, i ekipa koja se pod Anćelotijevom palicom potpuno preporodila. Zato bi, da je ovo tenis a ne fudbal, utakmica između Reala i Sitija bilo logično finale.
Srećom, nije.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
