Kažu da je prvi pravi sudar nas dječaka s realnošću kada vidimo vršnjake da igraju fudbal – ili sport kojim smo sanjali da se profesionalno bavimo – na vrhunskom nivou. Znate već, to je onaj “mog’o sam i ja ‘vako, samo me trener nije volio/ciknulo mi koljeno/draže mi bilo društvo i kafana” moment dok neki lokalni “’ta će on, kad sam mu ja kroz noge probaciv’o” zabija svoj prvi gol za češkog prvoligaša, ili nedajbože reprezentaciju.
Te su priče zapravo svojvrsni odbrameni mehanizam, i služe kako biste naučili normalno živjeti s tim, uslovno rečeno, neuspjehom, neostvarenom željom, nazovite to kako hoćete. Adaptirate se, prilagodite situaciji i s vremenom prihvatite da je vaš voz prošao i uvjerite se da ste jednako važan faktor vaše generacije, jer na kraju krajeva, “nema fudbala bez (nas) navijača”.
I sve bude ok, sve bude i lijepo i krasno, do naredne tačke udara u zid realnosti. Vašeg 40. rođendana. Ili 40. rođendana Fudbala ponedjeljkom.:
To je, ispostavilo se, trenutak kada shvatite da ste prešli naredni prag, ušli u novi nivo. Između dva zalogaja torte, dok vam usput želudac probavlja da ste upravo vidjeli dominaciju nekog Judea, gol Stanišića ili asistenciju Harveya Elliota, koji nemaju pojma šta je Y2K, sakrivate se i guglate redom veterane, u nadi da je bar neko još uvijek stvaro aktivan. Pa kako je, pobogu, Scott Carson mlađi od mene? Hasebe? Dobro je, evo ga Claudio Bravo, evo ga i Dante, bar neko.
Uostalom, fudbal je danas igra trenera, nije li? Vince Kompany, Gary O’Neil, Thiago Motta, pa Daniele de Rossi, Martinez, Elsner, pa evo ga Terzić, Siewert, na kraju krajeva i Xabi Alonso… Ipak nismo tako stari, samo smo iskusniji i zreliji. I svakako smo radije igrali FM nego PES.
Dobro je, ima još vremena za nas. U najboljim smo godinama.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
