Za Ergina Atamana može se reći svašta. I da je jezičav, prgav, i nadoubdan, i da je namazan, često drzak a ponekad i veoma bezobrazan. Da je temperamentan, tvrdoglav, beskompromisan i surovo iskren, da voli da zakuka nakon svake sudijske odluke.
Za Ergina Atamana može se reći svašta, ali ne baš bilo šta. Ne može se reći, na primer, da je loš trener, ne mogu se osporiti njegovi trofeji, rezultati, njegova sposobnost da, čak i kada sedi na klupi tima koji ima basnoslovan budžet i u kom sve vrvi od vrhunskih (a to često znači i veoma egoističnih) igrača, ukroti temperamente svojih superstarova i od njih načini savršeno usklađenu i naštimovanu mašinu za mlevenje. Baš kao što se ne može reći ni da se za 27 godina provedenih u trenerskom poslu, odnosno 17 sezona nadmetanja u najjačoj košarkaškoj ligi Evrope, nije nagledao svega i svačega.
Ali nikada nečega poput ekipe Pariza.
“Večeras smo doživeli nešto veoma neobično”, izjavio je trener Panatinaikosa nakon utakmice trećeg kola Evrolige, u kojoj je njegova ekipa poražena od Pariza. “Za sve ove godine koje sam proveo u Evroligi, večeras sam se prvi put susreo s košarkaškim stilom koji je toliko atipičan. Ekipa Pariza je odigrala jednu veoma brzu utakmicu, uglavnom su šutirali već nakon 5-6 sekundi, dok su defanzivno bili veoma agresivni.”
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
