Džoni za Džeka

Naravno da je pivo u jednoj ruci. I naravno da je mikrofon u drugoj ruci. Naočare za sunce kriju napola spuštene kapke i mamuran pogled. Parade Mančester sitija pre njega su bile sterilne, a najuzbudljiviji trenutak je bio onaj kada Pep Gvaridola iskoči pred publiku sa tompusom i zapleše uz neku latino numeru. Kod Džeka nema ništa sterilno.

“Recimo Rijad Marez. On je ove sezone igrao kao Almiron”, rekao je u mikrofon Džek Griliš i publika je vrištala od smeha, a Rijadu nije bilo pravo.

Blesavi Englez je čitavog dana divljao na otvorenom autobusu, ali kada je ušao u njega, potpuno se raspao. Izvori bliski Građanima pisali su o tome da je Griliš čak i plakao, da se izvinjavao, opjanjen, čitavom stafu zbog toga što je odigrao “odvratnu sezonu” i posebno im naglasio da ga je uzdrmalo to što u situaciji kada je njegov novi klub gubio od starog 2:0, Pep nije pogledao u njegovom pravcu. Neki drugi igrači su okrenuli Aston Vilu i doneli Sitiju titulu.

Da, bilo je to prethodne sezone.

A onda je Gvardiola obavio još jedan u nizu razgovora sa jednim od svojih omiljenih igrača i godinu dana kasnije, videli smo još luđu paradu. Nije bilo potrebe da priča gluposti, iako ih je pričao. Bilo je dovoljno da ga ljudi vide, kako izgleda – još uvek u full opremi od finalne utakmice Lige šampiona, jutro kasnije – i kako ga kolege pridržavaju da se ne sruši sa otvorenog autobusa, pa da svima sve postane jasno. Džek Griliš je srećan. Džek Griliš i njegov fudbal, život su bez ikakvih foliranja i ustezanja. I sreća i tuga, pod dugim šiškama.

Cinizam se uvek graniči sa kukavičlukom. Naročito onda kada ga neko potegne u pogrešno vreme, krijući se iza iščašene duhovitosti. Svetu koji slavi i sportiste koji gde god stignu pričaju kako su iznad nečega – iako bismo to, da je istina, shvatili i da nam ne kažu – potreban je jedan Džek Griliš.

Džek i Džoni.