U svojoj knjizi “Poredak vremena” Karlo Roveli piše da “vreme na planini protiče sporije nego na nivou mora”. Isto je i u fudbalu, gde sat i po traje duže od jednog života. A posebno kada loptu primi Dušan Tadić. U tim situacijama vreme, onako kako smo se oko njega dogovorili da bismo se bolje orijentisali, više ne vredi ni kao jedna gomboca. Jer je to poseban ritam, u kome ne mogu da se orijentišu ni najbolji fudbaleri sveta, a kamoli navijači širokih zenica. To su posebne, opasne frekvencije, na kojima funckionišu samo retki.
I zbog toga je postao meta. Zbog toga što, koliko god su bili veliki, u njima radi zavist jer su samo bivši. Javljaju se razne “legende” Ajaksa u nameri da ga diskredituju. Bezuspešno.
Ovo je priča o Dušanu Tadiću, kapitenu fudbalske reprezentacije Srbije i kapitenu Ajaksa, fudbaleru koji je strpljivo gradio svoje ime, spajajući dar sa kojim je rođen sa teškim, mukotrpnim radom, postajući fudbalski monstrum. I o crnim rupama koje samo on može da kreira jednim driblingom. Da se u njima udave i Kokču i Snajder i mnogo bolji igrači od njih.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
