Moj lični odnos sa Diogom rodio se u najmračnijim danima čovečanstva, dok je on blještao kao svetionik.
Prošao sam kroz ratove, poplave i zemljotrese. Ratovi i prirodne katastrofe po definiciji pogađaju kolektiv, što traži zajedničku reakciju. Takođe, milenijumi istorije su nas na njih pripremili, jer ih je svaki kolektiv, na svakom meridijanu, doživeo, mnogo puta, često i unutar iste generacije.
Ali te nedelje, ti meseci kada smo živeli zaključani i na distanci jedni od drugih, nikad nije bilo ničeg sličnog. Za to nije moglo biti nikakve pripreme, a napadalo je direktno na mozak. Znam mnogo ljudi koji su se tih dana potpuno promenili, niko nabolje, po sebe i okolinu.
U tim okolnostima svako je morao da nađe sopstveni način da se izbori sa svojim duhovima. Moj sin, koji je u izolaciji napunio dve godine, dugo nije oprostio babama i dedama što ga dugo nisu videli, nesvestan da nisu smeli. Da bih mu sačuvao mentalno zdravlje, gledao sam da ga izvodim napolje kad god je moglo, svestan da tamo gde idemo, iako usred grada, manje-više niko nije prošao nedeljama.
Da bih sačuvao svoje i mentalno zdravlje hiljada i hiljada gledalaca svog programa trudio sam se da radim što više. Nije mi bilo teško – živeo sam na 60 metara od ulaza u zgradu Sportkluba, Viško i ja smo uvek pokušavali da odmerimo ko je zapravo bliži, tako da smo nas dvojica automatski preuzeli veliki deo novih sadržaja koji su popunjavali program na onih desetak kanala.
Pročitali ste poslednji besplatni članak. Da biste nastavili sa čitanjem pogledajte planove pretplate
Već imate nalog? Ulogujte se
