West Ham je jedini pravi londonski klub.
Ovu rečenicu sam prvi, ne i poslednji put čuo pre skoro četvrt veka nasred Dunava. Bilo je toplo avgustovsko veče 2000. godine, dok se narod zamajavao čekanjem da ga Spasoje pozove, ja sam se za radikalnija rešenja pripremao na Obudai szigetu, pisao sam o tome u nedavnom tekstu o Britpopu.
Istoga dana kad i Oasis nastupao je i lokalni hiphoper Dopeman, tadašnji član mog omiljenog mađarskog benda Ganxsta Zolee és a Kartel. Tamo smo otišli sa dvojicom braće koja su rođena u Budimpešti, ali su se ubrzo posle pada zida preselila u London, njegov istočni deo. Proveli smo veći deo večeri zajedno, čak i odigrali jedan fudbal u prašini nasred ostrva.
Kada smo se u razgovoru dotakli fudbala, stariji od njih, momak srednjih dvadesetih sa tvrdim cockney akcentom, otvorio je priču onom gore rečenicom. Kasnije sam utvrdio da njegovo praćenje fudbala vrlo površno, jer nije znao ko je Joe Cole (u prethodnih godinu i po 30 utakmica u PL, nastup u Evropi i FA Youth Cup, a već nekoliko sezona Fergiejeva i moja velika želja).
To ne menja činjenicu da je njegov stav o jedinom londonskom klubu dobro dočaravao stav navijačke bordo-svetloplave baze. U godinama koje dolaze čuo sam to isto od bezmalo svakog navijača Ironsa sa kojim sam pričao. Za tadašnju ubedljivu većinu londonskog stanovništva, radničku klasu koja govori jezikom Elize Doolittle, West Ham je bio klub izbora.
Taj izbor ide vek i četvrt u istoriju, jer u doba kada su se u Londonu formirali profesionalni fudbalski klubovi, a Thames Ironworks, preteča West Ham Uniteda, napustio je amaterski status 1898. godine, u Londonu je bilo jasno definisano pod kojim uslovom možete da ponesete naziv cockney.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
