Jednom sam, sa jednim našim trenerom koji je dugo godina radio u klubovima jadranske lige, pričao o potencijalnim inostranim angažmanima. Taj je čovek upravo bio završio jednu uspešnu etapu svoje karijere i vagao je ponude iz inozemstva koje su mu pristizale, čekajući „onu pravu“ kako bi se opredelo gde će se njegova avantura nastaviti.
Dok smo spominjali moguće destinacije na vidiku, nekako smo dotakli i da je jedna od mogućnosti Valensija. Zapravo, ja sam spomenuo Valensiju jer je, eto, valjda u tom trenutku ta pozicija bila otvorena, ali je moj sagovornik brzo odgovorio da to nije opcija.
Zašto nije? Zato što, veli ovaj, ne znam španski. Eh, otkad je to pa bitno, pitam ga ja dalje. Dobijam temeljno objašnjenje da je vlasnik Valensije stariji gospodin koji zna samo španski jezik, i koji je onako, dosta zainteresovan (ali ne u nekom intruzivnom smislu). Pa eto, taj onda gospodin voli pozvati na prvu jutarnju da izbistri sa trenerom kako stojimo i šta nam sleduje, i kako ovaj ne zna španski i ne bi mogao da ga nauči u kratkom vremenskom roku, Valensija otpada.
Koliko je ova priča zapravo istinita nisam se trudio da previše proverim. Ima tih anegdota iz sveta sporta i košarke koje jednostavno zvuče dobro, pa onda čovek prosto poželi da one ostanu tako neukaljane modernom pošasti factcheckinga.
Od tog trenutka, ja svakako uvek nekako doživljavam Valensiju kao ultimativni domaćinski klub, gde ti svakog jutra odeš u halu pred trening, pokucaš gazdi na vrata, buenas dias el jefe, buenas dias senor entrenador, i onda malo uz cafe con leche proćaskamo kakva nam je trojka, kakvi smo u skoku, i vrte li ovi bekovi dobar španski pikenrol, mada, možda je ispravnije samo reći „pikenrol“ jer je svaki takav vid napada u Valensiji ipak inherentno španski.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
