Park iz doba Juge

Prvi nastavak naučno-fantastičnog romana “Crveni”. Inspirisano romanom Marka Vidojkovića „E baš vam hvala“ i po motivima scenarija „Crveni“ Srđana Dragojevića. 

Svi objavljeni nastavci dostupni su OVDE.

Roman “Crveni” je uzbudljiva priča o distopiji koja je jednom bila stvarnost i stvarnosti koja će – kad lepa sela ponovo lepo izgore – postati distopija. Uzbudljivo. Zastrašujuće duhovito.

Svetislav Basara

★

POGLAVLJE 1

1986. BEOGRAD

Dugačkim hodnikom Saveznog sekretarijata unutrašnjih poslova kreće se čovek srednjih godina. Već je proćelav, pa ostatke nekadašnje ponosne grive češlja postrance, u pokušaju pokrivanja lobanje koja, ipak, rumeno izviruje ispod preostale kose. Žmirka kroz debela stakla naočara sa koštanim okvirom i obilno se znoji.

Čovek u desnoj ruci drži crnu akten-tašnu. Prate ga dva visoka čoveka u tamnim sintetičkim mantilima, nepamtljivih fizionomija ali sa muskulaturom za dugo sećanje.

Ako bismo se približili čovekovoj torbi, videli bismo bravu sa šifrarnikom. Na bravi piše *UDB (Uprava državne bezbednosti) uz moćan grb Socijalisticke Republike Jugoslavije, utisnut u kožu.

Trojka prilazi impresivnim hrastovim vratima. Čovek se obrati dvojici agenata.

– Tu me čekajte.

Onda zakorači u ogromnu kancelariju. Na vratima zastaje, očekujući da ga pozovu.

Poziv koji on očekuje treba da usledi od Stojana Džanka, orijaški građenog čoveka srednjih godina čije lice pokrivaju gusti brkovi.

Na tako velikom telu, impresivna glava, veličine šampionske lubenice iz Makedonije ne deluje nakaradno. Naprotiv, fino dopunjuje torzo dostojan surog medveda. Obrijana lobanja je delimično pokrivena sitnim čekinjama koje su tek počele da sede.

Stojan Džanko je pukovnik Državne bezbednosti, dobar komunista ali i – brižan otac. U krilu mu sedi Jugoslav Džanko, sitan dečak sa „Rubikovom kockom“ u rukama.

„Ko da ga CIA pravila, a ne ja, ispašće od njega naučnik“, kaže Stojan, kada hoće da uvredi svoju ženu Izvorinku, ili da se pak našali sa njom.

Stojan sedi za masivnim stolom a ispred njega, u prastaroj kožnoj garnituri, smestile su se Stojanove kolege, Stole i Jordan, agenti DB-a (Državna bezbednost) u ranim pedesetim godinama.

Na stolu je figurica „Vučka“ sa Olimpijade u Sarajevu iz 1984. godine.

I Stojan i Stole i Jordan imaju brkove, samo nešto drugačije fazonirane. To je taj „dajversiti“ koji Državna bezbednost dopušta i čak pozdravlja. Trojka trenutno gleda u mali kolor TV na kome je centralni Dnevnik u pola osam, koji se ne propušta. Na ekranu su crnobeli snimci havarije u nuklearnoj elektrani pored grada Černobilja u Sovjetskom Savezu.

„Povećana količina zračenja koju je doneo radioaktivni oblak, NE procenjuje se štetnim po ljudsko zdravlje. Ipak, građanima se ne savetuje izlazak na kišu, a sveže povrće valja oprati sodom bikarbonom…“

Stojan vidi čoveka na vratima i tek sada mu ležerno mahne da pristupi. Zatim se obrati Jordanu.

– Gasi, u pičku materinu.

Jordan ustane i gasi TV na dugme.

– Hrvati prvi objavili, neki omladinski radio, posle i mi morali. Kažu, nije „maspok“ (maspok – skraćenica za: masovni pokret, u Socijalističkoj Republici Hrvatskoj 1971. godine, sa kojim se predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito odlučno obračunao, prim. aut.), nego neki balavci, idioti… Morao sam da molim njihove iz službe, da ’apse. Ej, da molim da se ’apsi? Sve ide u kurac, druže Stojane.

Stojan Džanko uzdahne. „Iz godine u godinu sve postaje tako komplikovano“, misli on.

Zatim pogleda čoveka koji prevaljuje dug put preko ogromne kancelarije, zagledan u veliki kalendar sa likom Lepe Brene i godinom 1986.

– Eeee, sad da čujemo druga iz KOS-a (Vojna kontraobaveštajna služba).

– Sedi, druže Pašman!

Stojan pokaže na slobodnu fotelju ispred stola.

– Gde si ti, obaveštajac? Imaš nešto od druga Valtera iz Moskve ili samo šiljite kurac za dolarske dnevnice?