SO. Pre dvadesetak godina boravio sam književnim poslom u Ljubljani. Moji domaćini su predložili da osim prestonice obiđem još nešto, možda zamak u Celju… Međutim, valjda zato što je bila tek sredina jeseni, pa bih do mog uobičajenog odlaska na more morao da čekam još desetak meseci, zamolih da odemo do slovenačke obale. Uostalom, tamo nikada ranije nisam bio.

Izbor se ispostavio kao dobar. Izlet je bio prijatan, koliko-toliko sam upoznao stari Kopar, a onda uživao u prizoru laganog smiraja dana na vodenim poljanama solane kraj Pirana. Neka od tih polja bila su plića, što je značilo da će uskoro dati rod. A neka sasvim suva, prazna, što je značilo da je prinos već sabran. Ovde-onde nalazile su se velike bele kupe kristala, mora biti da su odozgo, iz velike visine, ličile na one otvorene slanike kakve prve spuštamo na sto, a tek posle ređamo tanjire, svečane salvete, pribor za jelo… Neće proći mnogo, ta ista so će se u malom naći na nekoj kontinentalnoj, svakidašnjoj trpezi – trusićemo je na hleb i puter, u supe, čorbe… I razgovaraćemo, recimo, o tome gde bismo narednog leta mogli da odemo na more.

TAČKA U MORU. Pred sam odlazak sa piranskih solana, sunce je počelo da zalazi. Zastavši na jednom vidikovcu ne bih li još jedared sagledao panoramu priobalja, moj vodič uperi kažiprst ka pučini, kao da se pa može pokazati jedna jedina tačka u moru, te mi svečano reče kako je baš tamo potopljen brod „Reks“.