Zbog čega nam je smrt toliki tabu?

Ako čitaš ovaj tekst, jedna stvar je sigurna, a to je da si živa osoba. I ja sam živa osoba, makar u trenutku dok ovo pišem. Ti i ja sigurno imamo puno zajedničkih stvari, ali morali bismo da se upoznamo da bismo ih sve spoznali. Ono što nam je sigurno, bez ikakve sumnje i zadrške, zajedničko, to je činjenica da ćemo umreti.

To se ne odnosi samo na tebe i mene, već na sve što trenutno živi (ključna reč) pod kapom nebeskom: i drveće, i ptice, i komšiju sa prvog sprata. Smrt je jedina stoprocentna izvesnost svakog života.

Ono što mi tu nije jasno jeste sledeće: kako je moguće da smo toliko smotani i zatvoreni kad je u pitanju percepcija smrti? Jasno je da je za to, sigurno, u velikoj meri odgovorna činjenica da se plašimo smrti; štaviše, ona je takozvana kraljica svih strahova. Ipak, s obzirom na to da je u pitanju nešto što je potpuno izvesno i neizbežno, zanimljivo je koliko živimo u negiranju te iste izvesnosti i neizbežnosti. Kao noj kad zabija glavu u pesak, tako se i mi ponašamo prema smrti – kao da je to nešto što se dešava samo drugima i o čemu bi bilo najbolje da nikada ne govorimo.