Spontanost
Psihologija

Zašto su važne spontane odluke?

U ovom modernom stilu života, u kojem je efikasnost postala jedno od najvažnijih merila uspeha, svi mi smo pomalo spontanost skrajnuli u zapećak

Spontanost Možda je vreme da preispitamo koliko smo zaista spontani i da sebi dozvolimo da, umesto da sledimo unapred određeni plan, pustimo češće da nas intuicija i trenutak vode ka neočekivanim, ali ispunjavajućim iskustvima / Ilustracija Freepik/AI
sep 12 2024, 05:00

Podeli

Užurbano krećem ka gradu, žurim na iznenada organizovano predavanje psihoanalitičarke koja živi i radi u Londonu. Ni manje ni više, ta žena radi na Tavistock klinici i kao supervizor u Britanskom psihoanalitičkom društvu. Vau, uvek me zadivi kada čujem da neko s naših prostora ode i uspe da bude deo šire zajednice na globalnom nivou u oblasti kojoj se posvetio.

Pristižem na vreme, ali knap. Nervozno parkiram auto u jednom ćorsokaku, ostavljajući broj telefona u uglu šoferšajbne, nadajući se da će me neki ljubazni sugrađanin pozvati da ga pomerim pre nego što odluči da me stavi u situaciju da se finansijski razračunavam sa parking servisom. Žustrim koracima stižem do ulaza i ulazim u lift u kojem vožnja traje celu večnost, u komunističkom maniru iz doba kada je i zgrada sagrađena. Valjda tada ljudi nisu bili toliko užurbani, ali su ipak uspevali da imaju više dece, karijeru i neki društveni život. Tu mi prođe kroz glavu i ona Rambova: „Počeo sam odjednom više vremena da imam, kada sam stvari počeo da radim sporije – da se sporije krećem, govorim…“ Ne znam da li je to njegova originalna misao ili ju je od nekog učenijeg mislioca pozajmio, ali kao i svaki paradoks tera te da se nad njim zamisliš.

Lift se konačno zaustavlja, ulazim u stan u kojem je organizovano predavanje tačno na vreme, ali ne zatičem psihoanalitičarku nego…

Vidim par poznatih lica, izvinjavam se što kasnim i pitam da li sam na dobrom mestu. Ne uspevam ni da izustim da sam došla na predavanje, kada me dobronamerni glas starijeg voditelja grupe prekide: „Jesi, Bojana, samo uđi.“ Ulazim i sedam na prvu stolicu do vrata, pokušavajući da budem što neprimetnija, ali sama činjenica da sam ušla na pola nekog dešavanja to čini nemogućim. Pažljivo posmatram nepoznata lica u publici dok na drugoj strani prostorije vidim glumce u zanosu dramske scene.

Ubrzo shvatam da se radi o najkrhkijim ljudskim osećanjima – u vezi sa sopstvenom (ne)vrednošću i smislom života. Priča je bila o ženi koja udovoljava svima, a u sebi se oseća sve praznije i beznadežnije. Nakon što se završila scena, voditelj pita da li neko ima nešto da doda, a tinejdžerka u dvadesetim daje podržavajući komentar: „Tako je lepo što brineš o tuđim osećanjima, danas se čak i članovi porodice retko iskreno trude da razumeju jedni druge kako se osećaju. Volela bih da si moja tetka.“

Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.

Velike price