Razvod je sam po sebi bolan, a predstavlja i povod za prijatelje, članove porodice i društvo uopšte da svojim najčešće dobronamernim rečenicama dodatno zakomplikuju život osobi koja se razvodi. Mnoge klijentkinje sa kojima radim koje su prošle kroz razvod često su bile izložene savetima drugih koji su, umesto da im pomognu, aktivirali stid i osećaj da ih drugi sažaljevaju.
Jedan od najčešćih mehanizama za prevazilaženje bolnih životnih događaja, pa tako i razvoda, jeste pokušaj da zamrznemo emocije, da ih hirurškim putem odstranimo i ne bavimo se njima.
Ovaj mehanizam postaje i deo filozofije pa tako nije retkost da ljudi koji su odnedavno razvedeni iz svog okruženja dobiju zdravorazumske savete da treba da živnu i da se trgnu, gledaju pozitivno, da je budućnost bolja…
Iako nisu izgovorene sa lošom namerom, ove rečenice šalju veoma pogrešnu poruku koja se kosi sa onim što je realnost, a to je da je razvod često bolan i zahteva proces kroz koji osoba mora da prođe, jer jedino kroz proživljavanje bolnih stanja možemo da dođemo do tačke u kojoj se vraća vera i nada u budućnost i kada se život zaista nastavlja dalje.
Umro je jedan odnos i ideja o zajedničkoj budućnosti zbog čega razvod i jeste tako težak. U psihologiji tugovanja na razvod se gleda kao na gubitak i, iako možda manjeg intenziteta, podrazumeva sve one faze tugovanja koje su prisutne i kada neko koga smo voleli umre. Osoba koja se razvodi nije umrla ali jeste nekoga izgubila i jedino kroz ono što u psihoterapiji zovemo “rad tuge” može da dođe do tačke u kojoj se život nastavlja dalje. I ne kaže se bez veze “rad tuge” jer tugovanje radi za nas tako što nam pomaže da prihvatimo razvod kao svojevrsni gubitak i naučimo da živimo sa njim.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
