U jednoj drevnoj kineskoj priči, starac koji je znao da mu se bliži kraj, otišao je do mudraca, sa molbom da mu ovaj otkrije kako izgledaju raj i pakao. Mudrac je pristao, i odveo ga dugom nepoznatom stazom, daleko van sela do jedne velike kuće s mnogo soba. Kada su ušli, starac je primetio mnoštvo ljudi, s velikim stolovima, prepunim hrane. Ljudi su na njegovo iznenađenje bili izgladneli, iznureni, mršavi, a primetio je da su u rukama držali džinovske štapiće za jelo, duge tri metra. Shvatio je da se našao u paklu. “Pokaži mi sada kako izgleda raj.” Mudrac je pristao i odveo ga je dalje stazom, do druge velike kuće. Tamo je takođe bilo mnogo ljudi, ali tamo su svi bili srećni i siti, a držali su isto tako duge štapiće za jelo, neupotrebljive. To je zbunilo starca: pa kako su oni uspevali da jedu, kako su siti i srećni? Mudrac mu je mirno odgovorio: “U raju ljudi hrane jedni druge.”
Šta je (jedno) naravoučenije ove priče?
Često se kaže da pripadnost započinje rođenjem i da imamo urođenu motivaciju da se povezujemo s drugima, i da je ona duboko ukorenjena u našem biološkom sastavu. Kada nema toga, kada smo isključeni, kada nema saradnje i kada nema osećaja povezanosti, kada nema suštine pripadnosti, a to je spremnost na zajedništvo, zajednički rad, međusobno pomaganje i veštine da se to realizuje, javlja se otuđenost. Ili osećaj odbačenosti. O tome, navodeći i ovaj primer, u knjizi “Psihologija pripadnosti: da li smo rođeni da pripadamo” (Psihopolis, 2021) piše Keli-En Alen, psiholog, doktor nauka, autorka koja se dvadeset godina bavi izučavanjem pripadnosti.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
