Uprkos prvobitnoj tremi koju većina ljudi oseća, početak psihoterapije je uglavnom prijatan. Ljudi dolaze u stanju patnje koju koliko god da su se trudili nisu uspeli sami da regulišu, ali kada sa druge strane naiđu na osobu koja ih sluša sa razumevanjem i bez osude, fokusirano i bez uplitanja sopstvenih sadržaja, početna neprijatnost zbog razgovora sa potpunim strancem brzo nestaje. Prvih nekoliko seansi upoznavanja prolazi u prijatnom osećanju rasterećenja usled atmosfere bezuslovnog prihvatanja. Osećaj da smo „osoba s greškom“ koji svi manje-više donesemo na terapiju nestaje i patnja se smanjuje. Uvidi se nižu, počinjemo da razumemo kako smo zapravo razvili obrasce koje primenjujemo, prestajemo da osuđujemo sebe i počinjemo da prihvatamo svoju jedinstvenu životnu priču. Ali onda dolazi do prekretnice jer se razumevanje i normalizacija iscrpljuju i pojavljuje se pitanje „okej, došli smo do uvida, ali šta s njim?“. To je kritični momenat kada proces prestaje da bude prijatan, i tek kad se neprijatnost prevaziđe i uvidi stave u funkciju promene počinje pravi rad.
Nedavno sam dobila poziv od potencijalnog klijenta i kad sam mu rekla da trenutno nemam slobodnih termina za psihoterapiju, odgovorio je: „Ali zar ne možete da me primite bar tri-četiri puta? Da rešimo ovo što me muči, pa ćemo za posle da vidimo.“ Danas postoje i sve su popularniji brzi pristupi pružanja podrške, koji ljudima nude laka rešenja u kratkom periodu. To samo po sebi ne mora da bude loše, ako je cilj instant olakšanje, ali ako je cilj suštinska promena na duže staze, potrebno je uložiti malo više vremena i truda i uvažiti složenost i delikatnost tog procesa.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
