Svako od nas ima neka iskustva posle kojih više nismo ista osoba koja smo bili pre. Ona su nas izula iz cipela, angažovala sve naše resurse i donela nam potpuno nov pogled na sebe, život, svet, u dobrom i u lošem smislu, često oba istovremeno. S vremenom se, koliko-toliko, oporavimo, ali i dalje je takav neki događaj tu kao nekakav reper, standard za to kad su stvari loše da gore ne mogu biti (naravno da mogu, ali toga u tom trenutku, srećom, nismo svesni).

Kad se drugim ljudima oko nas dešavaju takve stvari, često ne znamo kako bismo se ponašali. Kao da odjednom to više nije osoba koju poznajemo, pa se plašimo da ćemo reći nešto glupo ili neprikladno. Čest primer su izjave saučešća. Obično ne znamo ni šta bismo rekli nekome ko prolazi kroz težak period iz bilo kog drugog razloga, pa se odlučimo na „Drži se”. Nekad nam ispadne i ono potencijalno toksično „Budi jak” (može biti prilično neumesno reći to osobi koja je upravo prošla kroz izrazito stresno, možda i traumatsko iskustvo, zar ne?).

Ono što je u kontekstu žalovanja i tugovanja veoma zanimljivo jeste da od osobe koja tuguje javnost — pazi sad ovo, molim te — ima izvesna očekivanja u vezi sa time kako ona treba da se ponaša. Pa se tako nadugo i naširoko komentariše da li je neko na sahrani svog bližnjeg plakao, kako to da nema ni šest meseci od sahrane a više se ne nosi crnina, pa sve do toga da se majka kojoj je dete nestalo brže-bolje proglasi krivom zato što se po nestanku deteta nije ponašala onako kako drugi ljudi — kojima se, pritom, slična stvar nikad nije desila — zamišljaju i očekuju da se ona u takvoj situaciji ima ponašati.