Zahvaljujući izdavaču Psihopolis, ekskluzivno objavljujemo delove iz knjige “Toksično vaspitanje”, autora Suzan Forvard i Kreg Bak.
Svi delovi dostupni su na ovom linku.
Hajde da poslušamo zamišljeni razgovor između odraslog deteta i jednog roditelja kontrolora. Sigurna sam da se ovakav razgovor neće dogoditi, ali kada bi ovo dvoje ljudi bili u stanju da iskreno iskažu svoja duboko skrivena osećanja, verovatno bi rekli:
Odraslo dete: Zašto postupaš tako? Zašto je sve što učinim pogrešno? Zašto ne možeš da se ophodiš prema meni kao prema odrasloj osobi? Šta tata ima s tim ako ja ne postanem lekar? Šta u tvom životu menja s kim ću se ja venčati? Zašto svaku odluku koju sam donesem doživljavaš kao napad na sebe?
Majka kontrolor: Ne mogu da ti opišem bol koji osećam kada se udaljavaš od mene. Potrebno mi je da sam ti potrebna. Ne podnosim pomisao da te mogu izgubiti. Ti si mi sve u životu. Prestravljena sam da ćeš napraviti neku užasnu grešku. Dotuklo bi me da vidim kako patiš. Bolje da umrem nego da mislim da sam loša majka.
„Za tvoje dobro“
Kontrola ne mora uvek biti pogrdna reč. Ukoliko majka sputava svog trogodišnjaka da luta ulicama, nećemo reći da je kontrolor, već da je oprezna. Njeno nadgledanje je u skladu sa stvarnošću; motiviše je detinja potreba za zaštitom i poukom.
Primerena kontrola postaje preterana kada majka upućuje dete kako da prelazi ulicu deset godina kasnije, kada je ono savršeno sposobno da to učini samo.
Deca koja ne dobijaju podršku da probaju nešto da urade, da istraže, ovladaju nečim, i da pri tome možda i pogreše, često se osećaju bespomoćno i neadekvatno. Pod stalnim nadzorom zabrinutih, plašljivih roditelja, ovakva deca često i sama postanu zabrinuta i plašljiva. To im smeta da postanu zreli ljudi. Kada od adolescenata postanu odrasli, mnogi od njih nikad ne prerastu potrebu za stalnim roditeljskim nadzorom i kontrolom. Usled toga njihovi roditelji nastavljaju da zaposedaju njihov život, da manipulišu i često dominiraju njihovim životima.
Strah da neće biti potrebni podstiče mnoge roditelje kontrolore da održavaju ovaj osećaj bespomoćnosti kod svoje dece. Ovakvi roditelji imaju nezdrav strah od „sindroma praznog gnezda“, neizbežan osećaj gubitka koji svi roditelji dožive kada deca napokon napuste dom. Roditelj kontrolor za roditeljsku ulogu vezuje tako veliki deo svoje ličnosti da osamostaljenje deteta doživljava kao izdaju i napuštanje.
Roditelj kontrolor dominira pod velom brižnosti i zato deluje podmuklo. Izjave kao što su „Ovo je za tvoje dobro“, „Ja ovo činim samo za tebe“, i „Samo zato što te toliko volim“, sve znače jedno: „Ovo radim zato što se toliko plašim da ću te izgubiti da sam spreman da te unesrećim.“
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
