Jedna od tema o kojoj danas mora ozbiljno da se govori jeste razlika između usamljenosti i samoće, upravo zato što se ta razlika sve češće briše, pa ljudi više ne znaju ni šta im se zapravo događa. Govore da su sami, da su otuđeni, da nemaju kontakte, da nemaju s kim da razgovaraju, ali u velikom broju slučajeva problem nije u tome što nema nikoga oko njih, već u tome što nema odnosa u kojima zaista mogu da budu prisutni. Nije, dakle, stvar samo u odsustvu ljudi, nego u odsustvu odnosa u kojima čovek može da oseti da je tu, da je viđen, da je prepoznat i da ne mora stalno da se prilagođava da bi opstao.
Samoća i usamljenost nisu isto, iako se danas neprestano mešaju.
Samoća znači da smo sami. Da fizički nema drugih ljudi oko nas, da nema onih sa kojima možemo da podelimo dan, reč, naviku, tišinu ili običnu svakodnevicu. U tom smislu, samoća može biti veoma teška i može otvoriti mnoga neprijatna pitanja. Psihologija o samoći najčešće govori kao o problemu, kao o stanju koje treba umanjiti, sprečiti ili izbeći.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
