Zašto je nekada dobro nemati nadu

Irvin Jalom pisao je da je (ona) “pre ili kasnije morala da odustane od nade za bolju prošlost” (pročitajte “Gledanje u sunce”).

Da li vam je ikada iko rekao da odustanete – da prestanete da se nadate? Stvarno, jeste li? Ili ste najčešće sami odustajali, povlačeći se u svet onih koji tiho koračaju, znajući da su ovo teška vremena u kojima nema mesta za optimizam i lažno tešenje, dok su vas drugi tešili kao oni s megafonima na mitinzima i protestima, u žaru najavljujući bolje dane?

Ovo jesu zaista teška vremena, čak i ako ne gledate televiziju i “dnevnik”, ako ste natankovani na HBO, Netflix (čak su i rijalitiji teška priča). Zapravo svet je postao takav da mnogi misle da je nada i precenjena (pitajte “bele listiće”). Jeste li? Ili se nada pogrešno percipira kao ona koja poslednja umire, iako najčešće prva strada u neizvesnostima, teškoćama i mračnim danima. Nada nekada nije dovoljna da bi se čovek osetio sigurno, treba mu nešto opipljivije.