Imala je napad panike. Rekli su joj da drami. Gubio je na kilaži, šaputali su da mnogo pije. Niti je ona bila glumica, niti je on bio pijanac. Ni jedno ni drugo nisu znali – gde ih boli. A bilo je odavno i baš duboko.
Ljudi se često vode logikom da ako ne možeš da pokažeš gde te boli – umišljaš. Možda odatle kreće, kako mnogi ocenjuju, neprirodan jaz između duše i tela. Odatle se rađa primat somatike u odnosu na mentalne poremećaje. Tako se, nekada i decenijama, leče simptomi pod šifrom raznih telesnih oboljenja. Onih za koje je lakše prepisati lek. Posledica je jedna i često trenutna. Prestane da boli npr. glava, ali i lek za glavu bude ritual uz prvu jutarnju čašu vode.
Mnogo je lakše i patiti, ali govoriti da je drugi kriv, nego pogledati u sebe i videti koja je potreba ostala u redu da bude saslušana. Ovo ne znači grdnju onih koje muče mentalne bolesti, naprotiv. Ovo je objašnjenje više za one koji se prave da ne vide šumu od drveta (koji kažu da je mentalna bolest pomodarstvo i sl.).
Kako objašnjava profesorka psihologije sa Filozofskog fakulteta Tamara Džamonja Ignjatović, prihvatanje somatskih bolesti pada lakše, jer ljudi imaju doživljaj da se one dešavaju mimo njihove kontrole, dok za mentalne bolesti misle da su sami odgovorni. Napominje da u slučaju težih mentalnih poremećaja zaista postoji gubitak sposobnosti rasuđivanja, te da osoba u tim slučajevima nema uvid da sa njom nešto nije u redu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
