Moja baka se nije radovala kada sam se rodila. Ne zato što je zla, već zato što se brinula da će mi život biti težak kao što je bio njen. Iz iskustva je znala da nije lako biti žena u našem društvu. Da me ne shvatite pogrešno, nije se radovala kada sam se rodila ali me je volela. Bila je jedina koja je na svoj način (palačinkama) znala da me uteši kada drugi nisu ni znali da mi je teško.
Dugo o njoj nisam mislila sve dok mi u “Otvorene razgovore” nije došla Nina Pavićević, aktivistkinja i feministkinja, osnivačica platforme “Kritički”. Ova sjajna mlada žena uradila je istraživanja na Instagramu i pitala članice svoje zajednice o iskustvima njihovih baka. Strašne su to priče koje govore da su samo nekoliko generacija iza nas žene živele sa ograničenim mogućnostima i izborima, a porodično nasilje koje su godinama trpele bilo je potpuno normalizovano.
Moja baka je umrla, a da nije znala ni da čita ni da piše. Radila je sve što se stereotipno očekivalo od jedne žene – brinula je o kući, deci i o mužu. Dve generacije kasnije evo mene, ljudi bi rekli da sam karijeristkinja, obrazovala sam se najviše što sam mogla, ne obavljam kućne poslove niti kuvam, nemam muža da o njemu brinem, sama podižem jednu devetogodišnju devojčicu.
Dok sam razgovarala sa Ninom, oduševljeno sam upijala njene reči i prisećala se sebe sa 25 godina, koliko ona sada ima. Toliko toga sam želela u svojim dvadesetim i dobar deo toga ostvarila mnogo godina kasnije – izgradila sam sopstveni biznis i okružila se ljudima sa kojima je zadovoljstvo raditi.
Često me žene koje podstičem da se upuste u preduzetništvo pitaju postoji li neki recept za uspeh.
Probaću da odgovorim na ovo pitanje, ali da bih u tome uspela dozvolite mi da se vratim u svoju 25. godinu.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
