Pre nekoliko nedelja, hodala sam ulicama rodnog mi Novog Sada, sa mešavinom osećanja koju ne možeš ni preskočiti ni zaobići. Sve je poznato, sve je moje, a opet strano i tuđe. Previše i premalo. Otkud sad ova zgrada ovde? Nedostaje mi sve. Moram da pobegnem što pre. Jedva čekam opet da dođem. Korak po korak, po nekim starim krajevima, znaš svaku rupu na putu, ali ne i na svom srcu, tu ne računaš da imaš rupe kao moljci da su ga izjeli.
Ako bi ovaj emocionalni vrlog bio tegla puna nečeg uskomešanog, na etiketi koju sam joj zalepila pisalo bi: neuzvraćena ljubav od strane rođene domovine. Ovo nije prvi put da sam razmišljala o odnosu između Srbije i mene; ja sam od onih ljudi što puno razmišljaju o odnosima. Samo bi me, još uvek i ponekad, nešto podsetilo na tu neuzvraćenu, tragičnu ljubav. Onu u kojoj sve daješ, i želiš da uspe, i nadaš se stalno, nadaš se kao blesava, ali ne, druga strana ne da neće da te čuje, već te svakog dana, sve više, pravi budalom, sve dok ne dođe do nasilja, pravog pravcatog nasilja. Ja sam, da kucnem u drvo, odustala pre nego što je došlo do te faze, ali to ne znači da su se stvari promenile; naprotiv i nažalost.
Ovo, ipak, nije tekst o mom patriotizmu koji se probudio kao nikad ranije u prethodnih godinu dana. Ovo je tekst o onome sa čim svi imamo iskustva, bez izuzetka, a to je neuzvraćena ljubav.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
