Šta nije u redu sa nacrtom zakona o psihološkoj delatnosti?

Psihoterapija u našoj zemlji nije zakonski regulisana, što najviše šteti samim klijentima, koji upravo iz tog razloga ne mogu dobiti psihoterapijsku pomoć i podršku o trošku države. Sa druge strane, najavljuje se novi zakon o psihološkoj delatnosti, koji delatnost psihoterapije direktno vezuje uz formalno obrazovanje psihologa. Naravno, ovaj zakon nikako ne pretpostavlja da psihoterapiju mogu raditi samo psiholozi, već oduzima pravo psihoterapeutima da ikada postanu profesija. Samom činjenicom da psiholozi imaju pravo da se automatski po završetku studija bave psihoterapijom, otvara se mogućnost da i druge struke zakonskim aktima isto omoguće sebi i time psihoterapiju zauvek ostave na nivou delatnosti, a ne profesije, koju neće uređivati jedinstveno regulativno telo, etički komitet i komora, već svaka profesija zasebno.

Što više o tome mislim, to više želim nešto o tome i da kažem. Naravno da su svakom psihoterapeutu neophodna klinička psihološka znanja. Psihoterapija je vrlo “pipava” vrsta posla, i neophodno je poznavati dijagnoze, istraživanja, kao i određene pristupe koji omogućavaju da se klijentima na najbolji način pomogne. Pored toga, psihoterapeuti moraju posedovati i određena medicinska znanja, i to je neosporno, posebno iz razloga što će biti neophodno da sarađuju sa psihijatrima i što bi bilo dobro da razumeju načine na koje psihofarmaci (to je ono što obično nazivamo “lekovima”) deluju na klijente.

Takođe je zabrinjavajuć nivo zloupotrebe u ovoj struci i da se svako može nazvati psihoterapeutom, baš u nedostatku zakonskih akata. Međutim, previđa se da psihoterapija nije samo naučna disciplina, poput psihologije i medicine, već da je u pitanju i specifična veština koja je i vrsta umetnosti. Kao takva, ne samo što nije pogodna za svakog psihologa ili psihijatra, već, kao i svaka veština i umetnost razgovora sa ljudima u cilju pomoći, zahteva i šire obrazovanje, pre svega iz oblasti sociologije, književnosti, filozofije kulture i istorije.