Šta će se strašno desiti ako se samo malo opustimo?

U proteklih godinu dana dva puta sam pokušala da odem na more. To je obično bilo u trenucima kada sam pravila pauze između teškog i mukotrpnog rada na doktoratu. Pomislila bih kako je vreme da se isključim i uživam, napunim baterije, i tako bih donela odluku da odem na more. Prvi put većinu vremena provela sam umotana u ćebe. Čak smo i na plažu išle sa kišobranom u nadi da će u nekom trenutku da se razvedri. Drugo letovanje sačekalo me je sa velikom olujom koja je zahvatila Grčku. Ćerka i ja smo se jedva vratile kući jer je dobar deo ostrva na kom smo se našle bio u potpunom kolapsu. U oba slučaja sam pomislila “eto šta se desi kada odlučiš da uživaš u životu”.

Nakon što sam doktorirala, pomislila sam, sad već možete da pogađate, da je vreme da odem na more i opustim se. Iva Branković me je sačekala u prelepom Perastu, mestu koje nam već dve decenije služi kao bekstvo u mir. Kada sam stigla, osetila sam užasnu vrućinu, ni daška vetra u zalivu, a u restoranu su nas sačekali sa vešću da je u celom regionu nestala struja zbog dalekovoda koji su popucali. Bilo je potrebno samo nekoliko sekundi da snimim čitav scenario u glavi kako sam bez baterije na telefonu, ne mogu da se čujem sa ćerkom, Iva i ja pod svećama u apartmanu umiremo od vrućine, počinje požar u Boki (zapravo nije retkost da se desi) i nas dve se, što bi Iva rekla, “pogušimo kao zečevi”. A sve što smo htele bilo je da se malo opustimo. Dobra vest je da je struja stigla, a nas dve smo preživele letovanje. Čak smo na trenutke osetile opuštenost, radost i istinsko uživanje.

Iz ovog iskustva i mnogih sličnih koja svakodnevno čujem od ljudi, još jednom sam se uverila kako naš mozak radi – kada god se opustimo bar na trenutak, naš um kreće da priziva razne katastrofe koje će potencijalno da nam se dese. Ako se nekim slučajem tako i zadesi, ta iskustva nam služe kao potvrda da u životu nema opuštanja jer tamo gde su radost i opuštanje, tamo je i mogućnost strašnih događaja.