“Oversharing” i još jedna lekcija “White Lotusa”

U poslednje vreme veoma je aktuelna poslednja sezona serije „Beli lotus“ (White Lotus). Internetom kruže razni mimovi, a jedan od mojih omiljenih odnosi se na sekvencu u kojoj se dva prijatelja sreću posle dužeg vremena i lik, koji tumači sjajni Sam Rockwell, priča detaljno krajnje bizarnu priču o svom životu. Lice onog koji sluša je zapanjeno, kao što smo zapanjeni i svi mi pored malih ekrana. Ono što šokira je naravno sadržaj priče, ali mimovi obično imaju komentar tipa – „ja kada želim da budem misteriozan, a onda podelim previše ličnih informacija“.

Na engleskom se pojava preteranog deljenja ličnih informacija zove „oversharing“ i mi nemamo sličnu reč u srpskom jeziku. Trebalo bi, jer smo svi bar jednom bili izloženi ljudima koji ne znaju tačno da odrede koliko i kakvih informacija je dovoljno, i onda smo se na kraju razgovora osećali kao da je neko „izručio na nas kofu govana“ ili se „ispovraćao po nama“.

Svi imamo prijatelje, roditelje ili kolege koji puno i detaljno pričaju, ali ih volimo i prihvatamo njihov komunikacijski stil. Samo ponekad, kad vidimo njihovo ime na displeju a težak je dan, pomislimo „ne mogu sad da mu/joj dam da me davi“ i ne javimo se na telefon. S druge strane, postoje i ljudi sa kojima nismo bliski, koje smo možda tek upoznali, a koji bez pardona sruče na nas čitavo svoje razumevanje sveta, a neretko i vrlo intimne detalje iz svog života.