Dok se tokom prenosa Olimpijskih igara u Parizu 2024. na ekranu pojavljivala srpska zastava i ime i prezime, Angelina Topić, zapitala sam se „Koliko ovo dete ima godina?”.
Pošto se ja u sport razumem kao moja čukunbaba u nuklearnu i kvantnu fiziku, bila je potrebna pomoć prisutnih i “doktora Googla”, te smo našli sledeće podatke na Vikipediji: „Angelina Topić (Beograd, 26. jul 2005) srpska je atletičarka koja se takmiči u skoku uvis. Proglašena je za najbolju mladu sportistkinju Evrope 2022. godine.”
Shvatam da Angelina ima samo 19 godina i da je već na Olimpijskim igrama. Da je ćerka Dragutina Topića (Beograd, 12. marta 1971) tokom takmičenja poznatog kao Top koji je „jedan od najboljih srpskih atletičara svih vremena. U avgustu 2008. peti put učestvovao na Olimpijskim igrama. Suprug je i trener Biljane Topić, rekorderke Srbije u troskoku”.
Dok sam razmatrala činjenice o porodici Topić, shvatam da su u teretani, gde se ova vinjeta dešava, gotovo svi prestali da rade na svojim spravama i da su došli do televizora da prate takmičenje.
Vidimo Angelinine suze i nije nam jasno – pa, ušla je u finale! Da li je pod tolikim pritiskom? Šta se dešava?
Uveče kod kuće porodično gledamo meč Novaka Đokovića za ulazak u finale, pre čega u Dnevniku, kao i posle meča, čujemo sve novosti o olimpijskom danu koji je za nama.
Tek u tom trenutku, onako temeljno sportski neobaveštena, shvatam da je dvoje naših vrhunskih sportista nastupalo povređeno.
Da je Angelini već prilikom zagrevanja, a pre takmičarskih skokova, naprsla fibula (jedna od dve kosti u potkolenici, ona tanja i gracilnija) u predelu skočnog zgloba. Da je osetila gadan bol u tom trenutku, a da je reporteru/reporterki izjavila da je “čula kako je nešto krcnulo” već tokom zagrevanja pre takmičarskog dela, kada je nezgodno nagazila na sunđer, da ju je pregledao lekar, dobro i čvrsto bandažirao zavojem, da je popila, ako sam dobro razumela, brufen i – nastavila dalje!
Sve takmičarske skokove koje smo tog prepodneva svi kao omađijani gledali u teretani, Angelina je skakala sa – naprslom kosti u nozi! I ušla u finale (u kom naravno, sa tako ozbiljno povređenom nogom, neće učestvovati).
Ne znam da li ste imali prilike u životu da slomite neku kost, bilo koliko malu, makar da je samo naprsla? Ja na sreću nisam, ali sam pre nego što sam specijalizirala psihijatriju i okrenula se pretežno psihoterapiji, kao lekar opšte prakse, radila u službi Kućne nege, a kasnije i na tzv. „Hitnoj hirurškoj službi” (nije joj to zvaničan naziv, ali svi su je tako zvali – i medicinari i građani). I imala puno prilike da se susretnem sa pacijentima koji su imali naprsnuća i lomove svih mogućih kostiju i koščica za koje niste nikada ni čuli ako niste medicinar ili difovac i bili prinuđeni da učite humanu anatomiju.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
