Odmah ću vam odgovoriti na pitanje da li ženama treba još osnaživanja. Možda nam ne treba više osnaživanja. Možda smo dovoljno jake i snažne. Šta ako nam treba da se ne osećamo krivim kada tražimo više od života?

Ovo je ključni uvid do kog sam došla radeći na svojoj doktorskoj tezi koja se ticala psiholoških mehanizama koji mogu pomoći ženama da se zauzmu za sebe u jednoj od najizazovnijih situacija – pregovaranju. Ovo je ujedno i tema o kojoj sam razmišljala nedavno gledajući sjajni film “Anatomija pada” (spoiler alert, osvrnuću se na radnju filma u daljem tekstu). Ženama se ne prašta uspeh i često bivaju kažnjene ukoliko daju sebi slobodu da traže više novca, seksa, slobode, zabave itd. Nije stvar u tome da žene ne traže za sebe. Feministički pokret nas je osnažio da razumemo da zaslužujemo više pa i da zatražimo više. Problem je u drugima, a ne u nama (ne mogu da verujem da ovo zapravo pišem jer sam uvek verovala u ono “u se i u svoje kljuse”), jer su drugi ti koji ne razumeju ženu koja poželi da ima dve stvari koje naizgled ne idu zajedno. Želi porodicu, ali želi i poslovni uspeh. Teži tome da bude brižna i topla, ali vodi računa i o ličnim interesima. Želi stabilan brak, ali i uzbudljiv seksualni život. Želi topli porodični dom, ali i da izlazi sa drugaricama. Mnoge pobede smo izdejstvovale, ali ona koju još uvek nismo ne tiče se nas, već drugih. Nama je uglavnom jasno da želimo mnogo i da ako se potrudimo u mnogim stvarima ćemo uspeti. Ali šta je sa drugima? Da li razumeju da nećemo odustati od svojih težnji? Kako na nas gledaju dok se borimo da imamo sve?