“Najopasniji su oni narodi koji nemaju šta da izgube.” Nikada neću zaboraviti ovu rečenicu koju mi je sa velikom lakoćom uputila koleginica psihoterapeutkinja. Iako svesna mog izbegličkog iskustva iz ranog detinjstva, podelila je sa mnom predrasudu o migrantima smatrajući ih opasnim ljudima kojih treba da se čuvamo u ovim teškim vremenima.
Lako bi bilo da je osudim i kažem da jedan takav stav ne sme da se ušunja u glavu jednog psihologa, ali me je zapravo navela da promislim koje su to slepe mrlje koje imamo mi koji sebe smatramo tolerantnim, empatičnim i otvorenim za raznovrsna ljudska iskustva.
Odlučila sam da pitam bliske ljude iz svoje okoline da podele sa mnom predrasude koje imaju i naišla sam na odgovore poput: “Bugari me mnogo nerviraju, znam mnoge od njih koji su pokvareni”, “Idu mi na živce Hrvati što ne cene sve što imaju”, “Domaćice me baš nerviraju, ne kapiram taj život koji izabereš da provedeš u kuhinji”. Pitala sam i jednog taksistu iz Crne Gore koji me je nedavno vozio na aerodrom i tvrdi za sebe da je veoma pravdoljubiv i rekao mi je da ljudi iz Berana znaju da budu prave “splačine”. Ovaj moj mali eksperiment naveo me je da se prisetim i anegdote sa osnovnih studija gde su studenti psihologije gledali sa visine studente pedagogije koji su pak sa visine gledali buduće andragoge, a sve nas zajedno su potcenjivali budući lekari i psihijatri.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
