„Kviskoteka“, osoba A, B i C i psihologija

Bila jednom jedna zemlja u kojoj je bio kviz koji se zvao „Kviskoteka“, a u tom kvizu beše jedna igra u kojoj su takmičari imali, postavljajući pitanja, da odgonetnu koja je osoba (A, B ili C) stvarno ona za koju se sve tri izdaju. Igra je počinjala tako što bi voditelj Oliver Mlakar rekao: „Osoba A, predstavite se“ i nastavio tako i sa osobom B, i C, a sve tri bi rekle isto ime i istu profesiju. Ne znam zašto, ali sam se baš ovog kviza i igre setila kada sam razmišljala koliko se ljudi koji obavljaju isti posao, za istu platu i isto se – barem po tituli – zovu, zapravo razlikuju.

Ne kao profesionalci već kao ljudi, ljudi čije se razlike i te kako vide i u poslu koji obavljaju.

Da su u „Kviskoteci“, tačno bi to odalo ko je ko ili barem ko bi trebalo da se tim imenom i zanimanjem zove. Mislila sam o tome posmatrajući medicinske sestre i doktore, ali bi se ovo o čemu pišem moglo odnositi i na sve nas koji radimo sa ljudima i za ljude. Za sve nas kojima je pored onog „tehničko-administrativnog“ dela posla (daj terapiju, upiši, zakaži, otvori račun, otkucaj račun, predstavi uslugu, popravi auto…), važan deo posla i onaj koji se tiče kontakta. Kontakta sa ljudima… ljudskog kontakta… onog najvažnijeg!

Elem, da se vratimo na „Kviskoteku“ i zamislimo gdina Mlakara kako kreće sa onim: „Osoba A, predstavite se“, a onda i osoba A, i osobe B i C kažu: „Ja sam Perka Perić, medicinska sestra (na istom odeljenju).“ Pošto smo to čuli, krećemo da otkrivamo koja osoba je ta prava medicinska sestra. Postavljamo pitanja, gledamo neverbalne reakcije i saznajemo da su iako naizgled iste (i po zvanju, i po znanju, i po poslu koji obavljaju), ove tri osobe zapravo potpuno različite.

Osoba A u ljudima sa kojima radi ne vidi pacijente već ljudska bića. Ona ne vidi (samo) njihovu bolest već i njihove specifičnosti. Vidi kako se osećaju i šta im je potrebno, vidi njihove međusobne različitosti, ali i sličnosti koje sa njom imaju – iako je ona u belom, a oni u bolničkoj odeždi. Ukoliko nisu u „uniformi“, ona će da odvoji vreme i pohvalno prokomentariše njihov stil ili nakit. Primetiće knjigu koju čitaju i podeliti šta ona voli da čita ili radi dok čeka. Kolika god gužva bila, osoba A će naći barem 30 sekundi i mrvu truda da se približi pacijentima, umiri ih, nasmeje, ohrabri, bude tu za njih i učini da njeni pacijenti uz tu injekciju ili infuziju unesu u sebe i malo ljudskosti, povezanosti i mira.