Ko ti je rekao da moraš prvo da voliš sebe?

Koliko puta ste čuli ili pročitali: „Ne možeš biti u vezi dok ne naučiš da voliš sebe”? Ja sam tu rečenicu čula bezbroj puta, u self-help knjigama, u razgovorima sa klijentima koji dolaze na psihoterapiju nakon bolnih raskida ili u dubokoj samoći. Kažu: „Znam, prvo moram da zavolim sebe. Tek onda ću biti spreman za vezu.” I u tom glasu često ima krivice, kao da je njihova usamljenost rezultat toga što još nisu „dovoljno radili na sebi”. I svaki put kad to čujem, u meni se javi blaga sumnja.

Pitam se – kako da naučiš da voliš sebe, ako nikada nisi bio stvarno voljen?

Kako da poveruješ da si vredan, ako te nikada niko nije gledao očima u kojima vidiš da si nekome važan? Kako da razviješ unutrašnji osećaj vrednosti ako si odrastao u okruženju koje te nije videlo, čulo, ni prihvatilo?

Zar nije naša prva predstava o sebi upravo ono što su drugi videli u nama? I zar ne učimo ljubav tako što je prvo osetimo u kontaktu sa drugim, pa tek onda možda uspemo da je usmerimo ka sebi?

Možda nije problem u tome što ne znamo da volimo sebe. Možda je problem u tome što nas je neko nekada uverio da to nismo zaslužili.