Svi volimo udobnost poznatog i na razne načine pokušavamo da je zadržimo. Plašimo se promene. Ona nam narušava uspostavljenu ravnotežu, ljulja nam tlo pod nogama, i traži da se prilagođavamo i učimo – a taman što smo napravili nekakav red, ili prevazišli prethodnu borbu, dolazi novi ciklus izazova. I eto nas, opet tražimo nova rešenja, nove odgovore koji od nas traže da i mi postajemo neko drugi. Dokle?
Moj profesor iz Torina rekao je da on nikada ne frustrira svoje klijente na terapiji, jer to radi život. I tačno, kada dođe vreme za rast, eto i nove oluje. I eto klijenta sa potrebom da razume, da se podrži, da se (s)nađe. Povod ne mora biti nužno loš događaj. Oluje mogu pokrenuti strasti, buru naših emocija, tako da sami sebe ne prepoznamo. Neke od nas traže da uđemo u uloge za koje nismo spremni. Da donosimo odluke, i preuzmemo odgovornosti koje će nas naučiti da verujemo sebi (jer nikada se sami ne bismo odvažili na taj put).
Jasno je da kroz promene rastemo, ali te tranzicije nekad osećamo kao da nam neko (s)kida kožu, ili oklop koji nas štiti. Suočavamo se sa situacijama koje nam urušavaju koncepte, uverenja, iskustva koja su nam godinama unazad davala sigurnost, te postajemo jako osetljivi, ranjivi, i uplašeni.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
